Sju Kofman

Prosto je zaprepašćujuće kako bračni parovi mogu da žive u prividnom primirju, sveta radi, da se ponašaju cifrasto i promišljeno kao likovi u lakoj komediji.

to svakidašnji problemi prosečne žene iz srednje klase, koja je vaspitana tako da očekuje raznorazna ugađanja i slavu i pakleno kuburi sa zahtevima, frustracijama i razočaranjima realnosti.

Kao neko ko aktivira dubinski eksploziv, ispustila sam to ime iz neke zaključane ćelije svog mozga, gde je i eksplodirala.

Nisam se promenio. Uvek sam bio ovo što sam sada – pohlepan, agresivan, zao, nepošten i ambiciozan do besvesti. Samo sam nekada bolje uspevao da to sakrijem.“

Hoću da kažem: ja sam bila spremna i željna da postanem onakva kakvom su me isklesali, bez bitnih rekvizita na vidiku.

„Može li se ovaj brak spasti? Uvek možemo da se prijavimo za taj kviz i da saznamo.“

Ja sam paranoik, ludača. Ponekad sam tako nesrećna da nisam u stanju da govorim, tako tužna da moram da se zaključam u kupatilu i pustim sve slavine da bih zaglušila svoje plakanje. A ponekad mi živci tako popuste da nisam u stanju da se smirim, sva se tresem pa ili uzmem pilulu ili kradom gucnem malo votke, zavisi šta nađem.

Kako postati sretna žena? Kako se nositi sa životom a ne poludjeti uz djecu, muža i okruženje koje od žene, ma gdje ona živjela, traži samo jedno: prilagodi se, budi tiha, budi ljupka, budi majka, budi sluškinja, smiješi se, smiješi se, smiješi se dok ne crkneš ili ne završiš u ludnici.

budite prema sebi milostive, volite sebe, to je jedini put prema duševnom miru bez koga smo sve mi samo klupko jada

Čudno, ali jedna drastična pojava u životu kao da znači da će uslediti mnoge druge promene – nastaje neka vrsta lančane reakcije.