Malin Sten

javlja mi se blesava, ali česta pomisao kako bi bilo divno kad bi naša deca mogla da zauvek imaju devet godina. Devetogodišnjaci su savršena bića. Pametni i razumni, ali i dalje gaje nepokolebivu veru kako roditelji mogu sve

Čudno je vreme u kojem živimo. Grad na tepihu je već dugo grad duhova. Niko ne vozi autiće po sivim putevima, niko ne parkira ispred prodavnice niti vozi policijski autić. Deca se više ne igraju, već igraju igrice

Pogodi me koliko sam neverovatno srećna. Imam troje zdrave dece i tu su sa mnom. Živimo dobro, imamo posao i hranu na stolu svakog dana.

, ponekad i prebrzo. Svi se sećamo igre gluvih telefona koju smo igrali

spektar duginih boja u limenoj kutiji. Tata stoji na vratima. Nešto mi kaže i okrene

Hladni decembarski vazduh podseća me da ćemo uskoro otići odavde, još svega nekoliko sati.

Dođe mi da pobegnem, ali sedim ukočen na mekanom jastuku stolice.

Za nekoliko minuta počinje nova godina, savršena prilika da se izbace stare božićne zvezde i unesu sveže lale. Međutim, to ne zvuči dobro. Zašto mislim na cveće?

Znam da je kalendar ljudska izmišljotina, da se novi dan ne razlikuje od onoga koji je ostao iza nas. Međutim, možda bi simbolika – nova godina i nove prilike – bar jednom mogla da pomogne.

Gledam u dugi niz brojeva kao da se radi o šifri. Tajna poruka koju bi trebalo da ja, kao profesor matematike, lako rešim. Ipak, brojke mi ništa ne govore