Momčilo Đorgović

Spoznaj samoga sebe – jedna od prvih, temeljnih mudrosti s početka evropske civilizacije, nije ugrađena u temelj našeg dominantnog kulturnog i istorijskog obrasca. Ova jednostavna rečenica i misao sama po sebi razumljiva, pokazaće se, nikako se kod nas nije razumela.

toj nacionalnoj teologiji su postavljeni sveti ljudi i sveti događaji, i verovanje u njih se prenosi s kolena na koleno, svetogrđe je ako se podvrgnu kritičkom razmatranju.

Istorija hipnotiše „mesečare“, kako je Slobodan Jovanović nazvao srpske nacionaliste. Ona se i ne tretira kao iskustvo iz kojeg se racionalno uči (magistra vitae), već je poput rakije – uteha i narkoza, parola i zakletva, uvek je pri ruci, i noću i danju, kao čakija. Crkva nameće svoju istoriju, a u najnovije vreme se sve češće predstavlja kao stvoritelj srpskog naroda i države.

Skerlić je i mrtav za svaku partokratiju subverzivan, radioaktivan za hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti.

Skerlić je govorio o političkom kriminalu, o zloupotrebama institucija i naroda, o nasilju, o izdaji narodnih interesa, o besmislenim ratovima. Pokušavao je da javnost podigne na noge protiv kulta ličnosti koji je Nikola Pašić izgradio poput paukove mreže.

antipsihijatar, na primer, Ronald Laing, tvrdio je da mentalne bolesti ne postoje, već je poremećeno samo društvo. Društvo je šizofreno, a ne čovek.

Narodnu skupštinu savremenici su opisivali kao „glavni rezervoar političkog gliba u Kraljevini Srbiji“.

Radikali su svoju vlast identifikovali sa državom, sa „narodom“, sa „Srbijom“. I njihovu identifikaciju sa Srbijom prihvatili su potom mnogi istoričari, i danas se radikalska Srbija uzima kao

Narodnu skupštinu savremenici su opisivali kao „glavni rezervoar političkog gliba u Kraljevini Srbiji“. Karakterističan za političke partije bio je, od prevrata 1903. pa nadalje, piše Vasa Kazimirović, „haos nenačelne, sektaške i koterijske borbe među njima. Svakoj partiji bilo je najglavnije da svaku priliku iskoristi kako bi protivnicima bio zadat što jači udarac“.

Radikalna i Samostalna stranka su se međusobno najžešće obračunavale, bivši radikali protiv radikala. Skerlić je optuživao Radikalnu stranku da je sebe stavila iznad države i da je prestala da bude ne samo demokratska nego i ustavna stranka. Radikali su svoju vlast identifikovali sa državom, sa „narodom“, sa „Srbijom“. I njihovu identifikaciju sa Srbijom prihvatili su potom mnogi istoričari, i danas se radikalska Srbija uzima kao „naša Srbija“, kao Srbija uopšte.

Konstatovao je, prvo, da je politika jedini oblik srpske javne radinosti i da se u Beogradu uverio da se pojmovi politika i kultura međusobno isključuju.