Momčilo Đorgović

Kao sa švedskog stola, u poslednjih trideset godina za autentični identitet se čas uzimao period između dva rata, čas period od 1903. do 1914, čas srednji vek.

hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti.

Srpska istoriografija jeste uglavnom centrirana na dramaturgiji permanentne teologije rata i oslobađanja.

U politički i kulturni život uleteo je iznenada i proleteo kao kometa.

Skerlić je i mrtav za svaku partokratiju subverzivan, radioaktivan za hajdučki i čobansko-nomadski mentalitet na vlasti.

Zar taj čovek tajfunske životne i radne energije koja ga je uzdigla i zaprepastila sredinu mlake volje, kojoj je odlaganje od sutra do malo sutra životni ritam?

Meštrovićevski div-junak, tvrd kao granit.

Telo je u naponu samouverenosti

Skerlić je bio vatren, otvoren – što na um, to na drum, jasan, dostojanstven i ponosan, samouveren.

Priznaje samo anarhistu, komunistu i nacionalistu, svog inspiratora – Svetozara Markovića, koji je zahtevao rušenje svega do tada postignutog. I sebe. Za njih dvojicu je dotadašnje izgrađivanje bilo greška, zahtevali su destruktivno resetovanje i vraćanje na početak, u izmišljenu pastoralnu divljinu, na „gunjac i opanak“ koji će Pašić da povede u krstaški rat protiv prodora industrijske revolucije i svih institucija inspirisanih Zapadom.