Miro Vuksanović

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин. Не постоје два човека који гледају једнако. Зато и нема људи истих очију. Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама. По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан. То се не може сакрити.

Државник се јавности обраћа ретко, само кад има нешто важно да саопшти својој нацији или када је његова земља у опасности. Увек пази свој углед, говори отмено и јасно.

Политичар се обраћа јавности често, најављује, обећава и коментарише, хвали и прети, уплиће се у догађаје који се понављају. Тако постаје свакодневна појава, говори дуго и замућено.

Државници су понегде – као дукати, политичари су свуда – као кусур.

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин.

Не постоје два човека који гледају једнако.

Зато и нема људи истих очију.

Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама.

По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан.

Када човек нешто зна, не може се начудити како то да и други нису научили, а када човек нешто не зна, не може се начудити откуд су то други научили.
Како год да јесте, човек је зачуђен пред знањем само понекад, а човек је зачуђен пред незнањем – увек.

Ружно нам долази директно и хитро. Лепо нам стиже окукама и полако. Зато и јесте ружно – ружно, а лепо још лепше.

Смех је настао од глагола смети.
Ко уме да се смеје он и сме.