Lav Tolstoj

otkrivala i još milije razvlačila i padala na donju. I, kao što to uvek biva kod veoma privlačnih žena, taj njen nedostatak – nešto kraća usna i poluotvorena usta – beše njena naročita, isključivo njena lepota.

Mi možemo da znamo samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečanske premudrosti

ne mogu se predvideti tok događaja i ponašanje ljudi.

Izgovorena reč je srebrna, a neizrečena – zlato.

Nemci bivaju uobraženi na osnovu apstraktne ideje – nauke, to jest tobožnjega znanja potpune istine.

Francuz biva uobražen stoga što smatra sebe lično, kako umom tako i telom, neodoljivo očaravajućim kako za muške, tako i za ženske.

Englez je uobražen na toj osnovi što je on građanin najuređenije države na svetu, te stoga, kao Englez, uvek zna šta ima da radi, i zna da je sve ono što kao Englez čini nesumnjivo dobro.

Italijan je uobražen stoga što je uzrujan i žustar, pa lako zaboravlja i sebe i druge. Rus je uobražen naročito stoga što ništa ne zna, niti hoće da zna, jer ne veruje da se uopšte nešto i može znati.

Pogledavši u tender i šine, a pod uticajem razgovora s poznanikom s kojim se dotad nije video posle nesreće, on se odjednom seti nje, to jest onoga što je još ostalo bilo od nje kad je, kao lud, utrčao u zgradu železničke stanice: na stolu u zgradi, krvavo telo, još puno skorašnjeg života, bestidno ispruženo pred tuđim ljudima; natrag zavaljena nepovređena glava, sa svojom teškom kosom i kovrdžicama na slepoočnicama; a na divnom licu, s poluotvorenim rumenim usnama, hladan i čudnovato žalostan izraz na ustima, i užas u ukočenim otvorenim očima, koji kao da je izrekom izgovarao strašnu reč – da će se kajati – koju mu je u svađi kazala.

– Pa razume se – prihvati Stepan Arkadijevič. – U tome i jeste cilj obrazovanja: da čovek nauči da od svega sebi stvori uživanje.

Sva raznolikost, sva draž, sva lepota u ovom životu baš se i sastoji u smeni svetlosti i tame.

Ima ljudi koji su, kad sretnu svoga srećnog suparnika, gotovi da odmah previde sve što je na njemu dobro, i da vide u njemu samo rđave osobine; a ima i ljudi koji, naprotiv, najviše žele da kod tog srećnog suparnika nađu one osobine kojima ih je pobedio, te s bolom u srcu traže kod njega samo ono što je dobro.

Jedna, niža vrsta – to su ordinarni, glupi, i, što je glavno, smešni ljudi, koji veruju da muž treba da živi s jednom ženom s kojom je venčan; da devojka treba da je nevina; žena stidljiva; čovek srčan, uzdržljiv i odlučan; da treba vaspitavati decu, zarađivati hleb, plaćati dugove i tome slične ludorije. To je bila vrsta starinskih i smešnih ljudi. Ali tu je i druga vrsta ljudi, pravih, kojima svi oni pripadaju; ljudi elegantni, lepi, velikodušni, smeli, veseli, koji se predaju svakoj strasti ne crveneći, a svemu ostalom se smeju.