Borislav Pekić

A vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas. Riznice su prazne, skupoća velika, poreza godinama neuterivana. Nekriki dulja! Mrtvačka su to posla! Dopasti joj gladnoj šaka znači dovesti radionicu do bankrota.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Velike rase i nacije ne mogu stajati zaglibljene u vlastitoj istoriji. One ili napreduju i žive, ili stoje i umiru.

Pregovori su bili uspešni, to je u redu, mislio je. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora.

Ukoliko je čovek bedniji, nepoverenje prema obaveštenjima je veće. Načelno se osećajući prevarenim od života, očekivali su da budu prevareni u takvim pojedinostima kao što su letovi za koje su već platili!

demokratije koja statistički izjednačuje glupost s razumom, a idiotima, samo ako ih je dovoljno, dopušta da upravljaju svetom…“

. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti.

Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.

Ali šta je ludilo?

Odstupanje od normalnog.

U redu, samo šta je – normalno?