Put do integriteta

Dante skreće sa stranice i gleda pravo u svoju publiku – u vas, dok čitate ovo, u ovom trenutku. On se preselio u večnu sadašnjost. „Večno” ne znači nešto što traje dugo, već nešto što je vanvremensko. Zapamtite, Dante se poistovećuje sa svetlošću, a pri brzini svetlosti vreme više ne postoji. Foton može biti bilo gde, svuda, u svakom trenutku istorije.

Bol izazivaju razni događaji, dok je patnja rezultat načina na koji se suočavamo sa događajima – kako se postavljamo prema njima i, naročito, šta mislimo o njima. Kao što je Epiktet napisao u drugom veku: „Ljude ne uznemirava ono što im se događa, već njihove misli o tome što im se događa.”

Kant je smatrao da naši umovi stvaraju sva naša iskustva, u­ključujući prostor i vreme. Tamo negde možda postoji stvarnost, ali mi možemo da je doživimo samo kroz filter vlastite subjektivne percepciije, što znači da niko nikada ne može da zna šta je apsolutna istina.

Sve te izluđujuće pretpostavke su bukvalno kao bol nezaceljene rane koja se pogoršava. Tako saznajemo za postojanje pogrešnih kulturoloških pretpostavki dok ih neoprezno nosimo sa sobom, mapirajući ih u sopstveni sistem uverenja. One povređuju ljude.

Međutim, Džef je imao ukorenjeno verovanje da otac i muž mora da nastavlja da se bavi bilo kojim poslom koji donosi najveću zaradu. To je usvojio posmatrajući svoga oca kako se lagano raspada na poslu koji je mrzeo. Niko nikada nije rekao Džefu otvoreno: „Pravi muškarac nikada ne napušta stabilno radno mesto”, ali ga je to uverenje, bez obzira na sve, vezalo lancima pakla.

Na kraju smo shvatile da se Ajrin smrtno ozbiljno držala uverenja: „Svi misle da bi trebalo da budem savršena u svemu.” Nikada mi nije palo na pamet da je procenjujem. Međutim, u kulturi gde smo od predškolskog uzrasta svi rangirani jedni u poređenju sa drugim, a lako je shvatiti gde je stekla taj strah da je neko drugi procenjuje.

U daljem tekstu ću koristiti frazu koja se blago razlikuje od Danteovog „greha inkontinencije”, jer u modernim vremenima, reč „greh” i reč „inkontinencija” imaju značenje za koje mislim da je pomalo neprikladno. Smatram da je izraz „nevine greške” bliži Danteovom označavanju tih problema. Kladim se da se lavovski deo vašeg unutrašnjeg pakla (to jest, vaše nesreće) može povezati sa nevinim greškama koje vuku korene iz vaše prošlosti. Na sledećih nekoliko stranica pomoći ću vam da identifikujete svoje nevine greške, da ih proučite i „sastružete” iz svog života.

Mnogi moji klijenti, kojima je popularna psihologija sasvim novo iskustvo, smatraju da nas „pozitivne” misli, kao što je: „Volim svoj posao”, čine srećnima, dok nas negativne misli poput: „Mrzim svoj posao”, čine nesrećnima. Međutim, neka radosna izjava može da se doživi kao smrt duše ukoliko znate da nije istinita, dok navodno „negativna” misao može da vas oslobodi da biste mogli da osetite radost.

Verovanje u stvari koje, na najdubljem nivou, nisu istinite za nas jeste najuobičajeniji način da izgubimo sopstveni integritet. Tada izvire patnja – ne kao kazna, već kao signal da smo rastrzani. Svrha patnje je u tome da nam pomogne da pronađemo svoje unutrašnje razdore, povratimo osećaj za realnost i zacelimo te unutra­šnje naprsline.

stanje bezbrižne radosti.