Sveti rat za Carigrad

Одавно их је Константин спознао као најопасније.

Пролазећи поред статуе Јустинијана, дојахао је до предњих врата Свете Софије и сишао са коња. Савијајући се до земље, захватио је шаку прашине и просуо је преко свог турбана као чин скромности пред Богом.

Задрхти сунце, зајечи земљо, Град је пао!“,

Уљези су убијени пре него што је нанесена већа штета, али пре тога су успели да оборе заставу Светог Марка и царски барјак са куле замене османлијским

Ромеји су се супротставили са тврдоглавом одлучношћу и одбили нападе. Борили су се храбро и показали се као бољи ратници од Турака. Били су прави хероји, непоколебљиви упркос свим недаћама које су их снашле – глад, несаница, непрекидне борбе, ране, смрт ближњих пред њиховим очима, ништа од тога није могло да умањи њихову ревност и одлучност

Иза једног усамљеног великог облака промолио се месец у последњој четврти. Истог тренутка из турске војске чула се весела граја. Радовали су се што виде полумесец, свој симбол, изнад Цариграда

лично надметање између два владара, Мехмеда и Константина, који су се борили за душе и морал својих људи. Претворила се у борбу воља, борбу духа, где су обојица владара знала да ће коначан исход бити одређен не само мачевима и стрелама већ и снагом воље да се издржи до самог краја

Војници су шапутали међу собом, погледи су им били уперени у небо где се над Светом Софијом појавио необичан пламен

У том тренутку многи су веровали да је невреме знак од Богородице, јасна порука да су њихове молитве одбијене.

Вековима је Одигитрија, она која показује пут, била светионик наде за овај град. Насликао ју је, како легенда каже, сâм Свети Лука, и од тада је била талисман који је штитио град од свих невоља.