„Jedne večeri smo se, „tako“, „mi“, junak ove povesti (Skot Abot) i njen Pripovedač (moja malenkost), zadesili u nekom nepoznatom gradu. Doputovali smo „ovamo“ tragajući za bilo kakvim materijalnim dokazom boravka „ovde“ Trećega: našeg zajedničkog Junaka (Petera Handkea).“
— Žarko Radaković
Handkeova „zloglasna“ knjiga Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju počinje okupljanjem družine: pisac bi za saputnika pozvao Žarka Radakovića, jednog od svojih prevodilaca na srpski koji se, međutim, povukao u „neki samoodabranu zamračenost“ te da bi stupio u kontakt s njim, obraća se „poslednjem prisnom prijatelju koji mu je preostao, jednom mormonu, daleko u američkoj državi Juti“. Reč je o Skotu Abotu, Radakovićevom dobrom prijatelju još od 1984. godine, kada su u Tibingenu zajedno pohađali doktorske studije nemačke književnosti. Pet godina kasnije ovo prijateljstvo učvrstilo se kada su putovali zajedno u južnu Austriju i Sloveniju, tragovima Handkeove knjige se Ponavljanje. Tako je nastala njihova prva zajednička knjiga Ponavljanja. Prijateljstvo je konačno sazrelo 1998, kada su se Radaković i Abot pridružili autoru knjiga koje su preveli i junaku njihovih knjiga na putovanju po istočnoj Bosni.
Skot Abot opisuje i slavi to prijateljstvo ispisujući biografiju Žarka Radakovića, njegovo odrastanje u Jugoslaviji, njegovo druženje i blisku saradnju sa umetnicima poput Marine Abramović, Ere Milivojevića, Julija Knifera, Nine Pops ili sa književnicima poput Davida Albaharija i Aleksa Kaldijera, ali pre svega sa Peterom Handkeom. Žarko Radaković izvodi ovo prijateljstvo kao što se performans izvodi, u skladu sa svojim književnim postupkom koji ne opisuje stvarnost, nego je proizvodi u smislu Handkeovog „unutrašnjeg sveta spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta“, koji je Radaković doveo do krajnosti.

Човек без руке