Orkanski visovi

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

Ketrin Ernšo, da ne nađeš mira dokle god ja živim! Rekla si da sam te ja ubio – pojavljuj mi se onda kao duh! Ubijeni se, verujem, pojavljuju kao duhovi svojim ubicama. Znam da duhovi preminulih lutali po zemlji! Budi uvek sa mnom – uzmi na sebe kakav god hoćeš oblik, muči me do ludila!

Teško je oprostiti, gledajući u te oči, osećajući ove osušene ruke. Poljubi me opet, ali da ne vidim tvoje oči! Opraštam ti što si meni učinila. Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?“

To što on uobražava da je može na zemljištu svojih plitkih osećanja povratiti njenoj snazi isto je kao kad bi očekivao da će rasti hrast koga bi posadio u saksiji za cveće!

Svaki čovek mora biti za sebe, na kraju krajeva; blagi i nežni samo su pravednije sebični od surovih i zapovedničkih.

to ne zato što je lep, Neli, već zato što je on više ja nego i sama što sam. Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste;

. „Vi volite gospodina Edgara zato što je lep, mlad, veseo, bogat i zato što on voli vas. Ali ovaj poslednji razlog ne predstavlja ništa; da ga volite, vi biste ga voleli i bez toga razloga; a da ga ne volite, taj razlog ne biste ni razmatrali kad on ne bi imao prve četiri privlačne osobine.“

Kod Haritona je bio usađen opravdan strah kako od očeve ljubavi, koja je ličila na ljubav divlje zveri, tako i od očevog ludačkog gneva; jer ga je u časovima ljubavi mogao zadaviti svojim zagrljajima, a u časovima gneva baciti u vatru ili mu razbiti glavu