Orkanski visovi

Sve zajedno, provela sam pet noći i četiri dana, i nisam viđala nikog sem Haritona, koji je dolazio svako jutro i bio uzor od tamničara: nabusit, nem i gluv za svaki moj pokušaj da probudim u njemu osećanje pravde ili samilosti.

osoba koja unapred smišlja kako da iskoristi svoje nastupe strasti može, snagom volje, dovoljno da se savlada

Ućuti odmah! Pomeneš li to ime, odmah ću sve svršiti skakanjem kroz prozor! Ono što dodiruješ sad, možeš imati; ali moja duša će biti na vrhu onog brega pre nego što opet staviš ruke na mene. Ne trebaš mi, Edgare, ne trebaš mi više. Vrati se svojim knjigama. Milo mi je što imaš utehu, jer sve što si imao u meni nestalo je.’

Hitklife, ako te budem čikala sad, hoćeš li se usuditi? Ako se usudiš, zadržaću te. Neću da ležim tamo sama: neka me sahrane dvanaest stopa duboko i navale crkvu preko mene, neću se smiriti dok ti ne budeš sa mnom. Neću nikad!’

ali bila sam uverena da osoba koja unapred smišlja kako da iskoristi svoje nastupe strasti može, snagom volje, dovoljno da se savlada, čak i onda kad je pod njihovim uticajem; a nisam htela ni da ’uplašim’ njenog muža, kako je rekla, i umnožim njegove brige da bih služila njenoj sebičnosti.

Keti, želim ti sreću sa tom kukavicom koja umesto krvi ima mleko!’, reče njen prijatelj. ’Čestitam ti na ukusu! I taj ropski, drhtavi stvor dopao ti se više nego ja!

’Kaži mi ko ti daje lekcije, pa ćeš je dobiti’, rekoh mu. ’Ko ti je učitelj?’

’Đavolji tata.’

’A čemu te uči tata?’

On skoči da zgrabi pomorandžu; podigoh je više.

’Čemu te on uči?’, upitah.

’Ničemu, samo da mu se sklanjam s puta. Tata ne može da me vidi jer ga psujem.’

’A! A đavo te uči da psuješ tatu?’

’Ne…’, oteže on.

’Ko onda?’

’Hitklif.’

Zapitala sam da li voli gospodina Hitklifa.

’Da!’

Osećala sam da je Gospod tamo prepustio zabludelu ovcu grešnim lutanjima, a jedna zla zver reži između nje i tora i vreba pogodan trenutak da uskoči i da je pojede

Volim je isuviše, dragi Hitklife, da bih te pustila da je ščepaš i proždereš.’

’A ja je volim suviše malo da bih to pokušao, izuzev na veoma svirep način. Čula bi čudne stvari kad bih sam živeo sa tim otužnim, voštanim licem: najobičnije što bih učinio bilo bi to što bih islikao to belo lice duginim bojama, a plave oči pretvorio u crne: one odvratno liče na Lintonove.’

Netremice je gledao u predmet razgovora kao što bi čovek posmatrao čudnu, odvratnu životinju: stonogu iz Indije, na primer, koju gleda iz radoznalosti iako mu je odvratna. Jadna devojka nije mogla to da podnese: crvenela je i bledela i, dok su joj suze blistale na trepavicama