Гдје год ми поглед одлута, видим нешто познато што ме враћа у дјетињство. Ондје сам шутирао лопту, тамо сам ђеду носио храну, тамо је мајку и мене скоро убио подивљали коњ. Горе, мало даље, сједио сам с чобанима, а тамо смо запалили смреку, па се замало није запалила читава шума. А мириси и укуси? Укус домаћег хљеба, мирис покошене траве и, не знам откуд и зашто, мирис бакиног сандука. Када би и нестало све, нико никада не би могао ишчупати из мене те мирисе и укусе. Ваљда је то завичај.