Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.

Niko ne obožava silu kao oni koji joj se iz principa protive.

Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem

Ni bolju, ni goru od ranijih – dakle rđavu.

Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice – istine. Mi mislimo da smo o nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina.

Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!…“

Procenat ljudi koje bi zanimalo u čemu se dva lekara profesionalno ne slažu daleko je manji od procenta onih koji bi želeli da znaju kakva je žena koja ih je razdvojila. Pravila igre su okrutna. Kome je teško da ih se drži, neka ostavi pisaću mašinu i uzme u ruke traktor.