A ako je to ipak istina

Svakog jutra kad se probudimo, imamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života na dan, a kada zaspimo uveče, nema iznova prenošenja, ono što nije doživljeno preko dana, izgubljeno je, juče je prošlo. Svakog jutra ova čarolija ponovo počinje, ponovo dobijamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života i igramo po tom pravilu koje se ne može zaobići: banka može da nam zatvori račun u bilo kom trenutku bez ijednog upozorenja: u svakom času život može da se zaustavi. Pa šta radimo sa naših osamdeset šest hiljada četiristo svakodnevnih sekundi? „Zar te životne sekunde nisu važnije od dolara?“

Ljubav ima divan ukus, pamti da treba davati da bi se primalo; pamti da treba biti svoj da bi mogao voleti

„Ja ne pripadam nekom sistemu, uvek sam se borio protiv toga. Viđam ljude koje volim, idem tamo gde mi se ide, čitam knjigu zato što me privlači, a ne zato što apsolutno treba da je pročitana i ceo moj život je takav.“ Radio je ono što mu se radilo, ne postavljajući sebi hiljadu pitanja o stvarima, zašto ovo i kako ono, „i ne uplićem se u ostalo“.

„Da prepoznaš sreću kada ti je pred nogama, da imaš hrabrosti i odlučnosti da se sagneš ne bi li je prigrlio... i sačuvao... to je mudrost srca. Mudrost bez pameti srca puka je logika, a to nije bogzna šta.“

Roditelji su kao planine uz koje celog života pokušavamo da se popnemo, ne znajući da ćemo jednog dana i mi imati njihovu ulogu.

Viđam ljude koje volim, idem tamo gde mi se ide, čitam knjigu zato što me privlači, a ne zato što apsolutno treba da je pročitana

Niko nije vlasnik sreće, ponekad nam se ukaže prilika da raspolažemo njome, da joj budemo zakupci. Treba biti revnostan u plaćanju kirije, jer nam se inače vrlo brzo taj zakup izmakne.“

Otkako je doživela udes, poimala je svakog dana koliko malo ljudi shvata kako se vreme broji i ceni. Objasnila mu je zaključak svoje priče: „Hoćeš da znaš šta znači jedna godina života: postavi pitanje studentu koji je pao na završnom ispitu godine. A mesec dana života: razgovaraj o njemu sa majkom koja je rodila dete pre roka i čeka ga da iziđe iz inkubatora kako bi zagrlila svoju bebu živu i zdravu. Nedelja dana: pitaj čoveka koji radi u fabrici ili rudniku da bi prehranio svoju porodicu. Jedan dan: pitaj dvoje stidljivih zaljubljenih koji čekaju da se sastanu. Jedan sat: pitaj klaustrofobičnog čoveka koji se zaglavio u liftu u kvaru. Sekunda: pogledaj izraz onoga ko je izbegao automobilski udes. A hiljaditi deo sekunde: pitaj atletičara koji je upravo stekao srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, a ne zlatnu zbog koje je trenirao celog života. Život je čaroban, Arture, i kažem ti to znajući dobro o čemu govorim, zato što od mog udesa uživam u vrednosti svakog trenutka. Dakle, molim te, iskoristimo sve ove sekunde koje nam preostaju.“

Roditelji su kao planine uz koje celog života pokušavamo da se popnemo, ne znajući da ćemo jednog dana i mi imati njihovu ulogu.

Da znaš, ništa nije složenije od podizanja deteta. Čovek provede ceo život dajući sve što misli da je ispravno, znajući istovremeno da se neprestano vara. Ali za većinu roditelja sve je samo ljubav, čak i ako se čovek ne može ponekad uzdržati od nekog sebičluka. Život nije ni sveštenička služba.

Rizik u ljubavi je voleti koliko vrline toliko i mane, one su nerazdvojne. Čega se plašiš, da ćeš suditi svojoj majci? Ti nemaš dušu sudije. Ti ne možeš ne znati šta taj kofer sadrži, kršiš njen zavet... Ona ti ga je ostavila da bi saznao sve o njoj, da bi produžila ono što joj vreme nije dopustilo da uradi, da bi je ti stvarno upoznao, ne samo kao dete već tvojim muškim očima i srcem muškarca!“