Zatočenik nebesa

jer muškarci su kao kestenje koje ti prodaju na ulici: kada ih kupiš, svi su vrući i lepo mirišu, ali kad ih izvadiš iz fišeka, odmah se ohlade i shvatiš da je većina trula iznutra.

Ima vremena i mesta u kojima je časnije biti niko nego biti neko.

Sećate li se šta ste mi jedanput rekli? Da sreća ne dolazi u kućne posete, već da treba otići po nju

– Danijele, jesi li dobro?

On je dugo gleda i smeši se.

– Volim te – kaže i poljubi je, znajući da priča, njegova priča, nije završena.

Upravo je počela.

Dok sam tog dana gledao svog prijatelja kako ljubi voljenu ženu, pomislio sam da je taj trenutak, taj časak otet od vremena i Boga, vredan svih onih dana bede koji su nas doveli dotle, i svih onih koji nas sigurno čekaju pošto izađemo i vratimo se u život, i da je sve što je dolično i čisto na ovom svetu i sve za šta i dalje vredi disati upravo na tim usnama, u tim rukama i pogledu to dvoje srećnika koji će, znao sam, biti zajedno do kraja života.

I bi svetlost – objavio je moj otac, oduševljeno gledajući nov svetleći vertep „Semperea i sinova”.

– Fermine, više mi se dopada kada izražavate humaniju i pozitivniju viziju stvari, kao pre neki dan, kada ste rekli kako u suštini niko nije loš, nego se samo boji.
– Mora da mi je bio pao šećer. Čista budalaština.

Ljudi sitnih duša uvek pokušavaju da unize druge i neznanac koji je, kako sam slutio, svoju dušu mogao da sakrije u čiodinoj glavi uputio mi je svoj najžešći potcenjivački pogled.

Ferminu je svejedno, jer kad god mu pokažem novu haljinu, jedino gleda kako da mi je skine...

Sećate li se šta ste mi jedanput rekli? Da sreća ne dolazi u kućne posete, već da treba otići po nju?