Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Ne mogu da verujem koliko sam je mrzeo”, rekao je. Džejk zapravo nije shvatao da je ta mržnja normalna i nehotična reakcija kada neko pokušava da vas kontroliše bez dobrog razloga. To je signal da ta osoba gasi vašu emocionalnu životnu snagu zadovoljavanjem svojih potreba na vaš račun.

Deca koja osećaju da ne mogu emocionalno da angažuju svoje roditelje često pokušavaju da ojačaju tu vezu tako što igraju bilo koju ulogu za koju veruju da je to ono što njihovi roditelji žele. Iako im ovo može doneti kratkotrajno odobrenje roditelja, oni neće na taj način uspeti da ostvare istinsku emocionalnu bliskost. Roditelji koji su emocionalno distancirani ne mogu odjednom da razviju kapacitet za empatiju samo zato što je dete učinilo nešto da im udovolji.

Imam sve”, čućete da kažu. „Trebalo bi da budem srećna. Zašto se osećam tako jadno?” To je klasična konfuzija u glavi osobe čije su fizičke potrebe u detinjstvu podmirene, ali su emocionalne potrebe ostale neispunjene.

Takve reakcije gase detetovu instinktivnu potrebu da potraži podršku, zatvarajući vrata emocionalnom kontaktu.

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem.

Najprimitivniji delovi našeg mozga nam govore da sigurnost leži u prisnosti (Bowlby, 1979). Težimo situacijama sa kojima znamo da se nosimo jer smo ih već iskusili.

Ukoliko dopustite sebi da se vratite starim nadama iz detinjstva, verovatno će progresivna iskrenost vaših roditelja iščeznuti, jer se više neće osećati bezbedno sa vama. Zapamtite da su to ljudi koji se plaše emocija i ne mogu da se nose sa istinskom intimnošću. Ako im se više otvorite, oni će reagovati povlačenjem, pokušavajući da vas izbace iz ravnoteže i vrate pod kontrolu. To je jedini način na koji znaju da se zaštite od ranjivosti u koju ih stavlja preterana intimnost.