Nastavak romana „Kužiš, stari moj“
„… S ljudima se danas događaju svakakve stvari. Neki tipovi žive zamrznuti u podrumu čekajući sudnji dan, neki dobivaju klince a da uopće ne fukaju. Neki se vrnu mrtvi hladni doma posle dvadeset let braka s orangutanicom u malajskoj džungli i blesavo se čude da se Drugi svjetski rat već završio…?! Kužiš, sve je moguće ako gledaš s neke druge strane, po mogućnosti dobro naroljan.
I zašto onda ne bi bilo istina ono kaj mi je Glista odšprehao o sebi i svom jezivo napetom životu poslije sudara s tramvajem u Ilici ispod nebodera tisuću devet stotina sedamdeset prve?! Zašto ne, kad se tolike nevjerojatne stvari događaju da me je pomalo već od svega i trta. Nigdje više nisi siguran! To kaj priroda zna namjestiti ljudima je običan proljev prema onome kaj si oni sami među sobom, uz obavezan osmijeh, narihtaju. Panika da te čopi, stari moj!
Što se zapravo dogodilo? Glistu je tramvaj one večeri malo štrajfao, ali ništa ozbiljno ni za hitnu pomoć ni za socijalno osiguranje kojega ni onak nije imao. Ali taj mu je poljubac treske izgleda bio dobrodošao. Doveo mu je u red kotačiće i polugice istrošene od silno praznog hoda…“
