Američki psiho

Ni na pamet mi nije palo da bi moja knjiga mogla da naiđe na ovakav prijem, i ja to i dalje ne razumem. S druge strane, nisam ni pokušavao da Američkim psihom uvećam broj svojih ljubitelja, jer roman i ne pišete zbog hvalospeva ili misleći na svoju publiku. Roman pišete zbog sebe samoga, i sami se sa sobom i svojim perom dogovorite šta je to što vas intrigira.“ Elis je istom prigodom istakao da svih tih godina dok je radio na ovoj knjizi nije znao koliko će ona postati nasilna ali mu se činilo da će Bejtmen (Patrik Bejtmen, glavni junak Američkog psiha) opisivati svoja brutalna zlodela istim onim hladnim tonom i uz obilje preteranih detalja kao što opisuje i svoju odeću, svoje obroke, treninge u teretani…

Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris

Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao.

počeo je i da čupa obrve, kako sam primetio. Više nema samo jednu.

Njegove oči se pune suzama, moje se, kao vođene radarom, lepe za crveni lamborgini koji stoji parkiran uz ivicu trotoara presijavajući se ispod svetlosti uličnih svetiljki. Moram da se zaustavim, tresu me one tablete koje sam popio i sve oko mene nestaje: uplakani klošar, crna deca na kreku koja repuju uz zvuke trešteće ritam-mašine, jata golubova koja lete iznad grada u potrazi za mestom za odmor, sirene ambulantnih kola, taksiji koji trube, jedna riba koja ne izgleda loše u haljini Betsi Džonson, sve to bledi kao slike koje se ritmično smenjuju, ali polako, kao na filmu – sunce zalazi, grad tone u pomrčinu i sve što sada vidim je taj crveni lamborgini, a čujem samo kako ujednačeno, teško dišem. I dalje stojim tu ispred radnje i balavim, blenem, još dugo potom (ne znam koliko dugo).

Mislim na svojih dvadeset šest godina. Sledeće godine imaću dvadeset sedam. Valijum. Hoću da popijem jedan valijum. Ne, dva valijuma. Mislim na mobilni telefon.

Dok sedim na kauču u dnevnoj sobi i čekam je, sa džuboksa Vurlicer čuje se pesma „Cherish“ i dolazim do zaključka da je Patriša večeras bezbedna, da neću iznenada da potegnem nož i isprobam ga na njoj naprosto zato što mi se prohtelo, da neću uživati da je gledam kako krvari iz rana koje sam joj naneo kad sam joj prerezao grkljan ili isekao vrat ili iskopao oči. Ona ima sreće, a razloge za sreću teško je objasniti. Moguće je da je ona bezbedna zato što je bogata, zato što su joj roditelji bogati, pa je to bogatstvo večeras štiti, a možda to zavisi samo od moje odluke. Možda mi je čaša šarfenbergera umrtvila nagon za ubijanjem ili možda jednostavno ne želim da upropastim ovo divno odelo Aleksander Džulijan kad krv one kurve počne da šiklja po njemu. Šta god da se desi, ostaje jedna neupotrebljiva činjenica – Patriša će preživeti, a ta pobeda ne zahteva nikakvu veštinu, ne traži bujnu maštu, niti bilo čiju genijalnost. To je prosto način na koji svet, moj svet, funkcioniše.

U uglu stoji stalak za kišobrane, imitacija Blek foresta, koji sam kupio za 675 dolara kod Iber de Forža, ali, kako to sad vidim, u njemu nema nijednog kišobrana.

Ona očekuje da joj se plati. Sve one to hoće.“

„Jedna od najvećih grešaka koje ljudi čine jeste da misle da su fini maniri odraz samo dobrog raspoloženja. Najrazličitiji obrasci ponašanja mogu se iskazati na uglađen način. U tome i jeste suština civilizacije – ponašati se učtivo, a ne neprijateljski. Sve je krenulo naopačke šezdesetih godina sa naturalističkim, neorusoovskim pokretom, koji je navodio ljude da se zapitaju: ’Zašto jednostavno ne kažeš ono što misliš?’ Civilizacija ipak zahteva neka ograničenja. Kada bismo sledili svaki svoj impuls, ubijali bismo se međusobno.“