Poslednje prolece u Parizu

jedno su sećanja koja gospodare umom, a drugo reči koje se naglas izgovore.

Strah pomešan sa strašću je ubojita sila, draga moja.

„Tuga nikada nije ista. Ima nekoliko lica i naličja. Ali uvek raste i obnavlja se, buja kao reka narasla posle tople letnje kiše. Valja na svojim obalama stara sećanja, nove strepnje, bivše živote i smrti, sve što je zaobišlo branu naše ravnodušnosti i uteklo u duboke klisure uspomena našeg života koje je izdubio bol.“

Tragedija života nije smrt, već sve ono što je umrlo u nama dok smo živeli.

Tragedija života nije smrt, već sve ono što je umrlo u nama dok smo živeli.

Tragedija života nije smrt, već sve ono što je umrlo u nama dok smo živeli.

Ljudi kažu da moraju videti kako bi verovali, a ja ti kažem da moraš prvo verovati kako bi potom videla.

Sad znam da je nebo plave boje, ne uvek vedro i nasmejano, ali ipak plavo.

Ljudima su potrebni poverenje i sigurnost, a najlepše mesto gde ih mogu pronaći jeste vera. Ona ne dolazi kao moć rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Ona je odjek tvog srca. Jednoga dana, kad budeš u nevolji, jedino će ti ona biti uteha…“

u ruci drži neispisanu knjigu, u koju beleže ljudske grehe i dobra dela. Potrudi se, Mašenjka, da knjiga u koju Bog upisuje tvoja dobra dela bude uvek puna.’