Sapijens: Kratka istorija čovečanstva

Nepravedna diskriminacija po pravilu se s vremenom pogoršava, ne ublažava. Novac se lepi na novac, siromaštvo na siromaštvo. Obrazovanje se nadograđuje na obrazovanje, neznanje na neznanje. Oni od kojih je istorija jednom napravila žrtve, vrlo verovatno će u žrtve biti pretvoreni ponovo. Oni koje je istorija već povlašćivala, verovatno će biti povlašćivani ponovo

Opšteprihvaćena definicija sreće glasi: subjektivno zadovoljstvo životom.

Nijedan bogataš u drevnom Egiptu nije ni sanjao da bračnu krizu reši tako što će povesti ženu na put u Vavilon. Umesto toga bi joj možda sagradio raskošnu grobnicu kakvu je uvek želela.

Sposobnost da od reči gradimo izmaštanu stvarnost omogućila je ljudima koji se međusobno ne poznaju da uspešno sarađuju na velikim skalama, ali nam je pružila i nešto više od toga. Pošto je ljudska saradnja velikih razmera zasnovana na mitovima, njen način može da se menja menjanjem mitova – pripovedanjem drugačijih priča.

Dva Srbina koja se nikada nisu upoznala staviće možda glavu u torbu da spasu jedan drugoga zato što obojica veruju u sprsku naciju, srpsku postojbinu i srpsku zastavu.

Zašto, međutim, Kinezi, Indijci, muslimani i Španci, koji svi pripadaju međusobno veoma različitim kulturama i ne uspevaju da se slože manje-više ni u čemu, složno veruju u zlato? Zašto se nije ispostavilo da, dok Španci veruju u zlato, muslimani veruju u ječam, Indijci u kauri školjke, a Kinezi u bale svile. Ekonomiste imaju na ovo spreman odgovor. Kad trgovina poveže dve oblasti, zakoni ponude i potražnje poravnavaju cene robe koja se može prevesti. Da bismo razumeli zašto, razmotrimo jedan hipotetički slučaj. Pretpostavimo da su, kada je između Indije i Sredozemlja uspostavljena redovna trgovina, Indijci bili nezainteresovani za zlato, te je ono tamo bilo gotovo bezvredno. Na Sredozemlju je, naprotiv, bilo statusni simbol za kojim se žudelo, te mu je stoga cena bila visoka. Šta bi se desilo zatim?

Trgovci koji putuju između Indije i Sredozemlja primetili bi razliku u vrednosti zlata. Da bi ostvarili zaradu, kupovali bi ga jeftino u Indiji, pa skupo prodavali na Sredozemlju. Zbog toga bi potražnja za zlatom u Indiji naglo skočila, a usled toga i njegova vrednost. Istovremeno bi Sredozemlje bilo preplavljeno njime, pa bi mu vrednost opadala. Za kratko vreme vrednost zlata u Indiji i na Sredozemlju približno bi se poravnala. Sama činjenica da se na Sredozemlju veruje u zlato navela bi i Indijce da počnu da veruju u njega. Čak i ako njima ono i dalje ne bi bilo korisno ni za šta, činjenica da se na Sredozemlju za njim žudi bila bi dovoljna da ga i sami vrednuju.

Uočavanje pravca u kome se istorija kreće zapravo je pitanje tačke gledišta. Kada posmatramo istoriju iz ptičje perspektive, razmatrajući razvoj događaja u višedecenijskom ili viševekovnom rasponu, teško je reći kreće li se istorija ka objedinjavanju ili ka razjedinjavanju. Da bi se razumeli dugoročni procesi, ptičja perspektiva je suviše kratkovida. U tu svrhu je bolje zauzeti osmatračnicu na kosmičkom špijunskom satelitu, čije vidno polje umesto vekova obuhvata milenijume. S takvog vidikovca postaje kristalno jasno da se istorija neumorno kreće ka objedinjavanju. Razjedinjavanje hrišćanstva u sekte i krah mongolskog carstva samo su ležeći policajci na istorijskom auto-putu.

U istoriji je svaka tačka raskrsnica. Samo jedan pređeni put vodi od prošlosti u sadašnjost, ali se mnoštvo puteva grana ka budućnosti. Neki od tih puteva su širi, ravniji i bolje obeleženi, te je otud i verovatnije da ćemo njima poći, ali ponekad istorija – ili ljudi koji istoriju stvaraju – pravi neočekivane obrte.

nije dovoljno samo proizvoditi. Neko mora i da kupi proizvedeno ili će i industrijalci i ulagači propasti.

Većina društveno-političkih hijerarhija ne poseduje ni logičku ni biološku osnovu – one nisu ništa drugo nego održavanje slučajnog sklopa događaja potkrepljenih mitovima. Eto jednog odličnog razloga da učimo istoriju.