ESTORIL

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva

Bolje živ kukavica, nego mrtav heroj.

Imigranti su takvi, prijatelj u tuđini vredi više od rođaka kod kuće.

Svako zna da se u ratu gine, ali kad stradalnike lično poznaješ, kada to bude neko iz tvog, po prirodi stvari zaštićenog kruga ljudi, i kad bez ikakve objašnjive krivice strada, tek tad shvatiš da na tu nesreću niko nije imun i od toga te prođu žmarci iskonskog straha.

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Situacija u Portugalu je nepodnošljiva. Hrana je poskupela jer se izvozi po ceni višoj od one koju portugalski radnik može da plati. Od onih koji obrađuju zemlju otimaju se plodovi rada i prodaju za zlato koje ide u državne i bogataške kase. Oteta hrana se šalje na front, dok naši radnici gladuju, našim hlebom se hrane agresorske vojske. Našim volframom se ubijaju naša braća, proleteri. Za to vreme autoritarna vlast zloupotrebljava rat da bi pojačala političku opresiju, još više iscrpla, osiromašila i obespravila proletarijat.

za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: „Ah, teško je živeti!“ i, u isti mah, ovako isto kao i sada bojaće se i neće hteti da umre.