Portret umetnika u mladosti

Bilo bi divno umreti ako bi Bog tako hteo. Divno je živeti u milosti životom spokoja i vrline i trpeljivosti prema ljudima.

e; i njegove molitve pele su se u nebo iz očišćenog srca kao miris koji struji uvis iz srca bele ruže.

Stari i umorni glas padao je kao čarobna kiša na njegovo ustreptalo žedno srce. Kako je čaroban i setan!

Ipak, od svih ovih duhovnih patnji daleko je najveća patnja izgubljenosti, tako velika, zaista, da je sama po sebi mučenje veće od svih ostalih

Arhanđel Mihailo, princ nebeske vojske, pojavljuje se na nebu veličanstven i strašan. Jednom nogom na moru a drugom na kopnu, on arhanđelskom trubom jerihonski oglašuje smrt vremena

To je bio kraj; i neko slabo treperenje straha poče da probija maglu njegovog duha

Dok se vraćao kući sa drugovima koji su ćutali, činilo mu se kao da mu duh obavija neka gusta magla. Umrtvljena duha čekao je da se ona digne i otkrije šta krije

nije bio svestan ničeg drugog u svetu do tajanstvenog pritiska njenih poluotvorenih usana.

Misleći na to smenjivanje tužne ljudske besciljnosti sa ogromnim neljudskim ciklusima zbivanja, on zadrhta i zaboravi na svoj ljudski i besciljni bol.

Kako je čudno razmišljati o sebi da nestaješ tako iz života, ne smrću već iščezavaš na suncu ili gubiš se i bivaš zaboravljen negde u vasioni!