Odiseja Publishing House

Bog je ćutao na svim jezicima. Anđeli su pokušavali da obrišu suze, ali su im se maramice toliko natopile da je čak i u pustinjama udarila kiša.

Kako znaš da je sve što pričaš o sebi istina? Možda ima nečega što je postalo istina samo zato što nisi imao izbora.

Moj život je bojno polje. To se ne primećuje ako ne znaš, jer zapravo deluje kao da samo sedim za stolom u sobi i čitam knjigu, potpuno smirena.

Ljubav se možda ne može racionalizovati, sasvim razumeti ili objasniti, ali i tako nedokučiva istrajava i pokreće svet.

Bilo je malo pčela, malo insekata. Polako su nestajali, a kad je nastupila suša njihovo iščezavanje se ubrzalo. Bez insekata nema ni plodova

današnja deca, vuku ih starije generacije, ni deca ne znaju za prepreke, i ne mare dokle god za sedmi rođendan mogu da dobiju ajfon sedam, za dvadeseti ekran u kolima i stan, da, deca neće mariti, neće hteti ni da pogledaju led koji se topi u dvorištu, a kamoli da ga zgaze, jer nešto drugo će im zaokupiti pažnju, pištanje nekog ekrana, sintetički džingl

Kažeš da nam je staranje o potomstvu u krvi“, rekla sam. „Ali mi se u suštini staramo samo o sebi. O sebi i svojoj deci. Možda najdalje o unucima. A zaboravljamo na one koji će doći posle. Pritom smo u stanju da sprovedemo promene koje utiču na stotine budućih pokolenja, koje su štetne za sve naše potomke. Ergo, nagon za očuvanjem je omanuo.“

„Hidroelektrane se grade zbog aluminijuma, zbog rata, rata, jer proizvodnja aluminijuma zahteva dodatnu električnu energiju, a bez industrije oružja bankrotiralo bi osam od deset proizvođača aluminijuma, ljudi misle da je to struja za škole, vrtiće, bolnice, za njihove domove, ali zapravo je reč o oružju i ratu, cela Norveška se gradi na aluminijumu i oružju.“ Nisam znala šta treba da odgovorim.

„Kažeš da nam je staranje o potomstvu u krvi“, rekla sam. „Ali mi se u suštini staramo samo o sebi. O sebi i svojoj deci. Možda najdalje o unucima. A zaboravljamo na one koji će doći posle. Pritom smo u stanju da sprovedemo promene koje utiču na stotine budućih pokolenja, koje su štetne za sve naše potomke. Ergo, nagon za očuvanjem je omanuo.“

Nezaustavljiva, ali ne i srećna. Neki ljudi žive sa sjajem u očima, mirnim korakom spokojno prolaze kroz svet, umeju da se raduju lepom ručku, večeri u dobrom društvu, šetnji u šumi s ljudima koje vole, skupljaju takva iskustva, nose ih u sebi i vraćaju im se kad dođu crni dani, čuvaju ih i koriste, greju se na njima. Mislim da je ta sposobnost urođena, genetska, kao talenat za brojeve ili reči.