Nada Marinković

* * * * *

Istine života, čuvane u knjigama, nalaze se pre svega u ljudima i prirodi koja ih okružuje. Ovde je to naročito uočljivo. Mesto je nekad bilo usamljeno, ali na putu ka velegradu i morskoj obali. Jedan red drvenih kuća sa šindranim krovovima, i to je sve. Ostajući izdvojen i neometan, čovek je odavde mogao bez teškoća da prati talasanje života. Sred duboke tišine, stvari nisu mogle imati lažnih odjeka, a mali talasi nisu se mogli činiti burom.

Tolstoj je izgubio majku kada je imao samo dve godine, ali njena uspomena pratiće ga do kraja života. Ta izvanredna Marija Volkonska, koja je po muškoj lozi vodila poreklo od Rurika, udala se prilično pozno za osiromašenog grofa Nikolu Tolstoja, šest godina mlađeg od sebe. Mužu, koji je nije voleo, iako je imao dobru volju da je zavoli, donela je u miraz imanje Jasnu Poljanu, svoje retko obrazovanje i želju da ga osvoji. Ali to nije bilo lako, jer su devojački snovi Tatjane Jergoljske, siročeta odraslog u domu Tolstojevih, bili od najranije mladosti okrenuti Nikoli, a ta njena ljubav za porodicu nije predstavljala tajnu. Ipak, svojom nežnošću i taktom, retkom dobrotom srca, mlada gospodarica Jasne Poljane uspeva da ih sve pobedi. O toj ženi, njegovoj majci, koja je poznavala matematiku, astronomiju, koja je bila poliglota, izvanredno svirala klavir i razumela se u slikarstvo, Tolstoj je svakodnevno slušao priče koje su učvršćivale njegovo obožavanje.

Seljak je pričao kako je istukao ženu. Podigao joj je suknju i korbačem „udario boju“. Lav Nikolajevič se zacenio od smeha na taj njegov izraz. „Zašto tučeš ženu?“ pita on. „To nije lepo.“ „Ne mogu drukčije da je oslobodim nesanice“, kaže seljak. „Kako?“ pita Lav Nikolajevič. „Zar nije ništa skrivila?“ „Uznemirila se“, objašnjava mužik, „a dok se ne završe radovi u polju, ja nemam snage za nju. Zato sam je istukao.“ Lav Nikolajevič se smejao do suza pričajući prijateljima ovaj događaj. „Drugi šibaju sebe“, komentarisao je. „Treba istući ženu.“