Esencija čarobne proze italijanskog majstora
I kao duh
lagani lutaću
kroz letnje šume.
Silvija se nasmeja.
A kako miriše januar?
Kako miriše januar? Na dim iz peći. Na suve i zaleđene livade koje čekaju sneg. Na golo telo devojke posle duge samoće. Mirisao je na čudo.
Fausto pronalazi pribežište na planini posle raskida dugogodišnje veze. Napušta Milano da bi pošao putevima koje je pohodio kao dete. Podno Alpa, u gradiću Fontata Freda, upoznaje Babet koja mu nudi da bude kuvar u njenoj kafanici. Tu radi i Silvija kao konobarica, nesigurna da li je planina samo mesto na kome će prezimiti ili trajno ostati. Tu je i stari Santorso, gorštak koji uživa u samotnjačkim šetnjama. Sam u kuhinji, Fausto ponovo oseća mirise i ukuse, potrebu da brine o nekom drugom, žudnju i želju za prepuštanjem.
Paolo Konjeti izvrsno prikazuje ljudske odnose u njihovom neprekinutom dijalogu sa prirodom. Ožiljci i nemiri koje nose njegovi junaci čine ih toliko živim da ih doživljavamo kao prijatelje koje poznajemo ceo život. Sa stranica ove kristalno čiste proze isijava život u svom najčudesnijem obliku.
„Knjiga sazdana od tišina. Kad duva vetar, zarez u rečenicu mu daje zalet, a u planinskim prevojima disanje se smiruje kao po nepisanom pravilu. Paolo Konjeti nam je podario knjigu stvorenu od daha, poezije, planine i tišine.“
— Future
„Ovo nije roman o samoći, a ni o planini. Samoća i planine su osnovni i vitalni elementi priče o susretima između ljudskih bića.“
— Il Foglio

„Konjetijeva odluka da smesti radnju svojih romana na visoke nadmorske visine dokazuje da je planina univerzalno mesto. Svaka priča sa planine odražava događaje ono koji mogu bilo gde da se dese.“
— Magma