Momo Kapor

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Rat je završen.

Niko nije pobedio.

Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.

Diplomatija će obaviti ostalo.

Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.

Pusti me da pokupim svoje mrtve.

Optimizam mi je izdahnuo na rukama.

Vučem za noge nadu.

Prikupljam raskomadana osećanja.

Teglim na leđima ljubomoru, od čije mi težine klecaju kolena.

Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za usne.

Danas mi je i smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. Sve!

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Biti zaljubljen u nekoga kome nije ni do čega, moguće je samo na filmu. Jer film, baćo, traje svega dva sata!

Ne znam u čemu se sastojao Kevin recept: možda u znoju i suzama koje su joj kapale pravo u onaj lonac dok je seckala crni luk?

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena… Ma koliko da sam povređen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.

„Neki ljudi stare kao kaljače, a drugi kao katedrale!“

Na tom mestu, kaže, nema ni kuća, ni automobila, ni vode, ni struje, ničega! Do tog pustog mesta nemoguće je stići kopnom; njega će dovesti barkom i ostaviti na kamenoj obali. Samo more i masline. Fantastično! Pitam ga šta će da pije, a on mi kaže da će piti samo vino. Loviće ribu. Dizaće se u zoru, a legati sa prvim mrakom.

masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom