Aleksandar Puškin

U svet se on sa lirom krete;

Pod nebom gde je pevô Gete,

Pesničkim ognjem punim snova

Usplamtela je duša ova.

Veštinu muza, skladnih sanja,

Izneverio nikad nije;

I njegov stih i danas krije

Večito lepa osećanja,

Svežinu mašte snažne, plodne

I čar prostote neophodne.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

oholost koja čini da se sa podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti,

Evgenije Onjegin je ogledalo vaspitanja, lektire, političkih i kulturnih stremljenja, tipičnih za čoveka onog doba. I to ne čoveka samo jednog društvenog položaja; u romanu je dat presek različitih intelektualnih sklonosti: od ljudi čije je obrazovanje išlo preko klasičnog pesništva, preko Getea, Kanta i engleskih ekonomista XVIII veka, do ljudi koji zadovoljavaju duhovne potrebe kroz folklor, gatanja i bajke.

Evgeniju Onjeginu i Lenskom predstavljena su dva tipa obrazovane plemićke mladeži u početku XIX veka, čija je tragična sudbina posledica raskoraka između njihovih sposobnosti i želja i života koji stvarno vode.

Druga komponenta Onjeginovog lika, ona o kojoj će ovde biti govora, umetnički je mnogo presudnija. Reč je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čoveka iz dvadesetih godina XIX veka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. To su, zapravo opšte i zajedničke društvene pojave izražene kroz pojedinačan slučaj.

Pored sveg znanja, on je ostao „mili neznalica“, koji je idealizovao život do te mere da prvi sukob sa stvarnošću nije izdržao.

Srećan je ko je za njih znao,

Pa ih se najzad otresao,

Srećniji ko ih ne poznaje

I ko se vrlo retko kaje;

Nebo je mene dalo tebi;

Milosti tvojoj dajem sebe,