Kristin Fere-Fleri

Ako ona nije mogla da vidi unutrašnjost knjiga – te milione rečenica i reči, koje su vrvele poput kolonija mrava – knjige su videle nju.

„Tako je to u životu. Na nama je da pronalazimo ohrabrenja tamo gde naše oko ili naš entuzijazam, naša strast, naš... šta god hoćete... može da ih otkrije.“

Mora da je to ta čuvena ljudska sudbina, onaj paket koji se dobije na rođenju – svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.

Kloe korača onako kako se u ratnim filmovima iz pedesetih godina ide na front, pomisli Žilijet, krupnim koracima, sa usiljenom odlučnošću, i zanosom koji raspaljuju opasnost i mogućnost da se doživi poraz.

Luksuzne muke, sitne radosti. One vezane za svakodnevnu rutinu: osećala je neku nejasnu zahvalnost kada bi kafa ujutru bila dobra i kada bi kiša, najavljena za celu sedmicu, padala samo noću. Kada televizijski dnevnik ne bi isporučio svoju uobičajenu dozu mrtvih i zverstava, kada je sa svoje omiljene bluze uspela da ukloni mrlju od crvenog pesta, za koju je Kloe tvrdila da se ne skida; kada je poslednji film Vudija Alena stvarno bio dobar...

I svi će umreti. A ona ih nikada neće upoznati, nikada im neće prići, nikada neće razgovarati s njima i nikada neće saznati sve te priče koje su prolazile pločnikom sa onima koji su ih nosili.

O knjigama je govorio kao o živim bićima – starim prijateljima, ponekad strašnim protivnicima, neke su ličile na provokativne adolescente, a neke na stare dame koje bockaju goblen pored vatre.

Neke knjige su plahoviti, nepripitomljeni konji, koji vas nose u neobuzdanom galopu, dok se vi, ne dišući, nekako držite za njihovu grivu. Neke su brodovi koji mirno plove po jezeru u noći punog meseca. Neke su pak zatvori.

Kad se svet istanji

kao da je tek nit,

naše nevešte ruke

ne mogu ni za šta više da se uhvate.

Nisu nas naučili

ono jedino što bi moglo da nas spase:

nisu nas naučili da se držimo za senku.

čuvena ljudska sudbina, onaj paket koji se dobije na rođenju – svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.