Citati
1986.
Policajac nam je došao u kuću. Nikad pre nam policija nije dolazila. Mislim da do tog leta nikad nisam izbliza video policajca.
Ovaj je bio visok i mršav. Imao je gustu tamnu kosu i lice nekako četvrtasto. Ličio je na ogromnu lego figuru, samo što nije bio žut. Zvao se policajac Tomas.
Zavirio je u kutiju, stavio je u kesu za đubre i odneo u kola. Onda se vratio, pa se nezgrapno smestio u kuhinju dok je postavljao mami i tati pitanja i nešto zapisivao u blokče sa spiralom.
– A vaš sin je našao paket pred vratima?
– Tako je – reče mama i pogleda me. – Je li tako, Edi?
Klimnuh glavom. – Jeste, gospodine.
– U koliko je sati to bilo?
– U četiri i četiri po podne – kaza mama. – Pogledala sam na sat pre nego što sam sišla u prizemlje.
Policajac je još nešto pribeležio.
– A ti nisi video nikog kako se udaljava od kuće, ide ulicom ili se mota tuda?
Odmahnuh glavom. – Nisam, gospodine.
– U redu.
Još piskaranja. Tata se promeškolji na stolici.
– Čujte, sve je ovo besmisleno – reče. – Svi znamo ko je ostavio taj paket.
Policajac Tomas mu uputi čudan pogled. Ne baš prijateljski, pomislih. – Znamo li, gospodine?
– Znamo. Neko od bande velečasnog Martina. Pokušavaju da zastraše moju ženu i moju porodicu, i vreme je da neko tome stane na kraj.
– Imate li neki dokaz za to?
– Nemam, ali očigledno je, zar ne?
– Možda je ipak bolje da zasad ne iznosimo neosnovane optužbe.
– Neosnovane? – Video sam da se tata razljutio. Tata se nije često ljutio, ali kad jeste – kao onda na zabavi – onda bi baš prasnuo.
– Gospodine, mirno protestovanje nije zakonom zabranjeno.
I tad sam shvatio. Policajac nije bio na maminoj i tatinoj strani. Bio je na strani demonstranata.
– U pravu ste – mirno reče mama. – Mirni protesti nisu nezakoniti. Ali zastrašivanje, uznemiravanje i pretnje to svakako jesu. Nadam se da ćete ozbiljno pristupiti ovom problemu.
Policajac Tomas zatvori blok. – Svakako. Ako nađemo počinitelje, budite uvereni da će biti propisno kažnjeni.
Ustao je, stolica je bučno zaškripala po pločicama. – Oprostite, moram da pođem.
Izašao je iz kuhinje. Ulazna vrata su se zalupila.
Obratih se mami. – Zar on ne želi da pomogne?
Mama uzdahnu. – Naravno da želi.
Tata frknu. – Možda bi imao veću želju da mu ćerka nije među demonstrantima.
– Džefe – reče mama – pusti to.
– U redu. – Ustao je i načas uopšte nije ličio na tatu. Lice mu je bilo smrknuto i besno. – Ali ako se policija ne bude time pozabavila, ja ću.
Svi smo se još jednom okupili pre nego što je škola počela. Našli smo se kod Debelog Geva. Obično smo se tamo nalazili. Imao je najveću dnevnu sobu i najbolju baštu sa ljuljaškom i kućicom na drvetu, a njegova mama nas je stalno snabdevala sokovima i grickalicama.
Ležali smo na travi, lupetali i zavitlavali jedni druge. Uprkos dogovoru s gospodinom Haloranom, ispričao sam im ponešto o susretu s Mikijevim bratom. Morao sam jer ako je znao za čiča gliše, tajna igra nam je propala. U mojoj verziji ja sam se, naravno, junački borio i pobeg
Policajac nam je došao u kuću. Nikad pre nam policija nije dolazila. Mislim da do tog leta nikad nisam izbliza video policajca.
Ovaj je bio visok i mršav. Imao je gustu tamnu kosu i lice nekako četvrtasto. Ličio je na ogromnu lego figuru, samo što nije bio žut. Zvao se policajac Tomas.
Zavirio je u kutiju, stavio je u kesu za đubre i odneo u kola. Onda se vratio, pa se nezgrapno smestio u kuhinju dok je postavljao mami i tati pitanja i nešto zapisivao u blokče sa spiralom.
– A vaš sin je našao paket pred vratima?
– Tako je – reče mama i pogleda me. – Je li tako, Edi?
Klimnuh glavom. – Jeste, gospodine.
– U koliko je sati to bilo?
– U četiri i četiri po podne – kaza mama. – Pogledala sam na sat pre nego što sam sišla u prizemlje.
Policajac je još nešto pribeležio.
– A ti nisi video nikog kako se udaljava od kuće, ide ulicom ili se mota tuda?
Odmahnuh glavom. – Nisam, gospodine.
– U redu.
Još piskaranja. Tata se promeškolji na stolici.
– Čujte, sve je ovo besmisleno – reče. – Svi znamo ko je ostavio taj paket.
Policajac Tomas mu uputi čudan pogled. Ne baš prijateljski, pomislih. – Znamo li, gospodine?
– Znamo. Neko od bande velečasnog Martina. Pokušavaju da zastraše moju ženu i moju porodicu, i vreme je da neko tome stane na kraj.
– Imate li neki dokaz za to?
– Nemam, ali očigledno je, zar ne?
– Možda je ipak bolje da zasad ne iznosimo neosnovane optužbe.
– Neosnovane? – Video sam da se tata razljutio. Tata se nije često ljutio, ali kad jeste – kao onda na zabavi – onda bi baš prasnuo.
– Gospodine, mirno protestovanje nije zakonom zabranjeno.
I tad sam shvatio. Policajac nije bio na maminoj i tatinoj strani. Bio je na strani demonstranata.
– U pravu ste – mirno reče mama. – Mirni protesti nisu nezakoniti. Ali zastrašivanje, uznemiravanje i pretnje to svakako jesu. Nadam se da ćete ozbiljno pristupiti ovom problemu.
Policajac Tomas zatvori blok. – Svakako. Ako nađemo počinitelje, budite uvereni da će biti propisno kažnjeni.
Ustao je, stolica je bučno zaškripala po pločicama. – Oprostite, moram da pođem.
Izašao je iz kuhinje. Ulazna vrata su se zalupila.
Obratih se mami. – Zar on ne želi da pomogne?
Mama uzdahnu. – Naravno da želi.
Tata frknu. – Možda bi imao veću želju da mu ćerka nije među demonstrantima.
– Džefe – reče mama – pusti to.
– U redu. – Ustao je i načas uopšte nije ličio na tatu. Lice mu je bilo smrknuto i besno. – Ali ako se policija ne bude time pozabavila, ja ću.
Svi smo se još jednom okupili pre nego što je škola počela. Našli smo se kod Debelog Geva. Obično smo se tamo nalazili. Imao je najveću dnevnu sobu i najbolju baštu sa ljuljaškom i kućicom na drvetu, a njegova mama nas je stalno snabdevala sokovima i grickalicama.
Ležali smo na travi, lupetali i zavitlavali jedni druge. Uprkos dogovoru s gospodinom Haloranom, ispričao sam im ponešto o susretu s Mikijevim bratom. Morao sam jer ako je znao za čiča gliše, tajna igra nam je propala. U mojoj verziji ja sam se, naravno, junački borio i pobeg
Budale hrle tamo gde se anđeli boje da kroče.
bolje biti budala nego anđeo.
Dojmovi
fb2epub
Povucite i ispustite datoteke
(ne više od 5 odjednom)