Jelena Kosovac

Ovo je knjiga o prelasku sa „da, ali“ na „da, i“ načina življenja, sa razmišljanja u okviru problema na razmišljanje u okviru prilika. Kada problemu priđemo iz „da, i“ načina razmišljanja, tada do svežih rešenja ponekad dospevamo začuđujuće lako. Posmatranje problema iz novog ugla, makar samo malo zaokrenutog, može da nas dovede do važne spoznaje, a s vrlo malo truda. Ne moramo da se borimo s našim problemima, hajde da ih preobrazimo u prilike. Od njih možemo da stvorimo naše saveznike.

Česte krize vlade svojstvene Italiji bez sumnje su doprinele nastanku jedne osnovne niti unutar pluralističke italijanske kulture koja je s dobrodošlicom pozdravila – barem u teoriji – čvrstu ruku koja će iskoreniti korumpirani politički sistem na vlasti i uvesti red.71 Znatan deo javnosti bio je spreman da zarad toga zanemari karakterne mane i kobne odluke populističkog vođe koji je obećavao suštinsku reformu i nacionalni preporod

Saopštava nam ne samo da smo u fizičkom i neurološkom smislu proizvod rada koji su obavljali naši daleki preci već i da smo kao pojedinci evoluirali da nas tokom vlastitog života postepeno preoblikuje svaki rad kojim se bavimo. To znači da su fosilizovane kosti naših pradavnih predaka takođe važne prekretnice u priči o radu.

Arheološki dokazi i analize genoma upućuju na to da su ljudi koje bismo mogli smatrati modernim živeli u Africi bar trista hiljada godina. Ali često ne možemo sa sigurnošću da znamo da li je neki pojedinačni skup kostiju hominina iz davne prošlosti pripadao nekom od naših direktnih predaka ili pak potiče od srodnih grupa čija je grana kasnije nestala u ćorsokacima evolucije. Paleoantropolozi su ipak prilično sigurni da naša vrsta, Homo sapiens, kao i neandertalci i vrsta Homo denisova, potiče od šire porodice pripadnika Homo heidelbergensis ili, po drugoj hipotezi, još starije vrste Homo antecessor, pre 300.000 do 500.000 godina. Smatra se da Homo heidelbergensis vodi poreklo od šire porodice Homo erectus, da se pojavljuje pre 600.000 do 800.000 godina, a da je Homo erectus, pak, potekao od grane porodice Homo habilis, pre milion i devetsto hiljada godina. Veruje se da Homo habilis vodi poreklo od roda Australopithecenes, verovatno pre dva i po miliona godina. Australopithecus je izgledao kao mešavina šimpanze i pogurenog, lenjog tinejdžera. Ali ako biste mladog muškarca Homo heidelbergensisa obukli u farmerke, majicu i patike i postarali se da mu prikrijete izraženu čeonu kost velikim kačketom, ne bi privukao ništa više sem poneki ispitivački pogled dok se šeta univerzitetskim centrom.

Da bi se na osnovu kamenog oruđa i ostataka alatki koje su naši davni preci ostavili za sobom zaključilo kako su živeli, potrebno je imati malo mašte. Mašta je potrebna i da bi se zaključilo o mnogim kognitivnim i fizičkim veštinama koje su sigurno stekli – veštinama kao što su plesanje, pevanje, snalaženje u prirodi ili praćenje tragova, veštinama o kojima baš i nema bogzna koliko materijalnih tragova. A kada je reč o alatkama, nijedna pradavna alatka nije više zagolicala i uposlila maštu arheologa od najkorišćenije kamene alatke u istoriji čovečanstva, ašelejanske ručne sekire.

Radnici koji su vadili šljunak u kamenolomu u dolini Some nedaleko do grada Abevila, naučili su da pažljivo osluškuju zvečanje franaka jer je to bio znak da im u posetu dolazi direktor uprave carine Abevila, Žak Buše de Krevekur de Pert. Buše se dosađivao na poslu i zadovoljstvo mu je predstavljalo da tumara po kamenolomu tragajući za zanimljivim „antikvarnim“ predmetima, nadajući se da će možda otkriti tajne starog sveta.

Buše redovno odlazi u kamenolom od 1830. godine, otkad je grupi radnika pokazao komad kremena koji je sam pronašao. Komad je bio duplo veći od ljudske šake, sa dve simetrične blago ulegnute strane, grubo isklesan u obliku suze i nazubljenih ivica. Smesta su ga prepoznali. Bio je to jedan od langues de chat, „mačjih jezika“ koje su povremeno na