Goran Petrović

У доба мира је на овом месту толико пута нешто зидано, а онда у ратовима разарано, сравњивано, да се може рећи како је Београд своје име завредео колико према белини грађевина, толико и према белини скелета страдалих здања, с временом наслаганих у земним дубинама.

Некада нам суштина људскости измиче само зато што се различито зовемо.

Небо неке од византијских провинција било је његов једини кров.

Бог нам даје, али није вољан да на трпезу сам износи. Тако ти је и са књигама.“

У доба мира је на овом месту толико пута нешто зидано, а онда у ратовима разарано, сравњивано, да се може рећи како је Београд своје име завредео колико према белини грађевина, толико и према белини скелета страдалих здања, с временом наслаганих у земним дубинама.

У сваком случају, испод града се познавао град, чак неколико сплетених градова, траве су биле давнашња хроника без речи, без иједног слова... И када су рушевине раскрчене, када на утрини није остало ништа осим бусенова и влати – онај ко је знао да их чита могао је да сриче својеврсни београдски летопис минулих векова.

Василаки је рекао: „Да знаш колико сам застава искачио... Па сам самим тим и видео веома много грађевина. Нисам човек од твог заната, али могу да ти кажем да си овим скоро па постао протомајстор. Јер се то не може ни постати ако се својим делом не наставиш, ослониш на неко дело које је пре тебе направљено.“

За ово је задужен неки неписмени Диљан, да на Горњем граду сваког дана мотичицом ископа грумен, затим да га однесе у Црепов дом у Подграђу, па да га сутра, пре него што свене, и врати онамо одакле је извађен. Подразумева се, травару на увид претходно доневши нови бусен:

– Ево га! Свеж је, јутрошњи, још се роси и на земљу одише!

И све тако. Посао је то који тешко да је имао свршетак, али је макар и

Мада је, у зависности од потребе, Симон знао да каткад буде и неумољив, једанпут је рекао жени: „Извини, овде ћемо ноћити на поду. У овом крају има много вукова, да бисмо мирно спавали, пре свега нам је потребна чвршћа ограда, мораћу да је на неколико места ојачам деловима перваза постеље.“

И мало затим: „Не знам шта је ово, једна даска ми недостаје?! Мораћу да од тебе узмем и преслицу како би ми послужила уместо клепала, није згорег да у њу ударим ако чујем звериње завијање.“

Дабоме, Симон је Петра учио занату од малих ногу: „Без ексера је најбоље. Увек гледај да све иде на жлеб. А ако баш мора, за спајање је бољи дрвени клин. Ексер не можеш много пута да вадиш, криви се, скуп је, а клин само намажеш лојем око главе, чукнеш га са супротне стране, не само да одмах испадне већ и поново може да се употреби...“

Некада се на Петра љутио: „Јеси ли три пута измерио? Ниси! Већ си тек једном узео меру! Онда ћ