Nicholas Sparks

Ne, ispravi se, nije stvar samo u akcentu. Ili njenoj pameti u kojoj je zaista uživao. Nije čak ni u njenim čudesnim očima, niti u tome kako joj stoje farmerke. U redu, sve to je bilo deo njenog šarma, ali krilo se tu i nešto više. Bilo je to... šta? Nije je poznavao, nije znao ništa o njoj. Kad malo bolje razmisli, nije mnogo govorila o sebi. Pričala je dosta o knjigama i svojoj majci, ali o njoj samoj nije znao ništa.

Bio je tu da napiše članak, ali je s razočaravajućim osećajem otkrio da bi radije sledećih nekoliko dana proveo s Leksi. Želeo je da razgovara s njom u šetnji kroz grad ili, još bolje, da večera s njom u nekom romantičnom, zabačenom restoranu gde bi mogli provesti neko vreme zajedno i bolje se upoznati. Bila je tajanstvena, a on voli zagonetke. Zagonetke uvek vode do iznenađenja i dok je išao za njom ka prostoriji s retkim knjigama, nije mogao a da ne pomisli da je njegov boravak na jugu upravo postao mnogo zanimljiviji.

Leksi je i sama priželjkivala takav život. Barem teorijski. Ali je prvo želela da sretne pravog čoveka, nekoga ko bi je nadahnjivao, momka koga bi s ponosom mogla da nazove svojim čovekom. Tu su se ona i Doris razlikovale. Doris je izgleda mislila da je pristojan, moralan čovek s dobrim poslom sve što jedna razumna žena treba da očekuje. I možda su, u prošlosti, to bili jedini kvaliteti koje je neko mogao očekivati. Ali Leksi nije htela da se smiri s nekim samo zato što je ljubazan i pristojan i ima dobar posao. Ko zna – možda su njena očekivanja nerealna, ali je želela i da oseća strast prema toj osobi. Bez obzira na to koliko neko bio fin i odgovoran, ako ne bi bilo strasti ne bi mogla a da ne misli kako se smirila, a ona nije želela da se smiri. To ne bi bilo u redu ni prema njoj niti prema njemu. Želela je muškarca koji je osećajan i fin, ali i da je u isto vreme u stanju da je obori s nogu. Želela je nekoga ko če joj ponuditi da joj izmasira stopala posle napornog dana u biblioteci, ali i da joj intelektualno bude ravan. Nekoga ko je, naravno, romantičan, tip čoveka koji bi joj kupovao cveće bez ikakvog posebnog razloga.

Nije bilo preterano tražiti sve to, zar ne?

Sudeći prema Glamuru, Domaćičkom žurnalu i Dobrom domaćinstvu – časopisima koje je biblioteka dobijala – bilo je. U njima se, gotovo u svakom članku, tvrdilo da je u potpunosti na ženi da održava uzbuđenje u vezi. Ali zar veza nije trebalo da bude upravo to? Međusobni odnos dvoje ljudi? Odnos u kome se oba partnera trude da onaj drugi bude zadovoljan?

E pa u tome je i bila nevolja s mnogim venčanim parovima koje je znala. U svakom braku je postojala fina ravnoteža između toga da radiš ono što ti želiš i onoga što tvoj partner želi, i sve dok su oba partnera bila spremna da rade i ono što onaj drugi želi nije bilo problema. Muke nastaju onda kad jedan partner počne da radi šta on hoće, ne vodeći brigu o onom drugom. Muž odjednom shvata da mu treba više seksa i počne da ga traži van braka; žena shvati da joj je potrebno više pažnje i s vremenom i ona krene istim putem. Dobar brak, kao i svaki partnerski odnos, značio je potčinjavanje sopstvenih potreba zarad onog drugog, u očekivanju da će i druga strana učiniti isto. I dok se oba partnera drže svog dela pogodbe, sve je u redu.

Ali ukoliko prema mužu ne osećaš strast, možeš li stvarno očekivati tako nešto? Nije bila sigurna. Doris je, naravno, na to imala spreman odgovor. „Veruj mi, dušo, to obično prođe posle nekoliko godina“,

Njen deda je bio jedan od najromantičnijih ljudi. Do kraja svog života otvarao bi Doris vrata i držao je za ruku. Bio joj je posvećen i veran. Bilo je jasno da je obožava i često je govorio koliko je srećan što je sreo takvu ženu. Kad je umro, deo Doris je takođe počeo da umire. Prvo je to bio srčani udar, a sada artritis koji se pogoršavao; kao da je oduvek bilo suđeno da budu zajedno. U poređenju s Dorisinim savetom, šta je to značilo? Je li Doris jednostavno imala sreće što je srela takvog čoveka? Ili je u njemu videla nešto, nešto što ju je uverilo da je on pravi čovek za nju?

I što je još važnije – zašto, za ime sveta, Leksi uopšte ponovo razmišlja o braku?

Verovatno zato što je kod Doris, u kući u kojoj je odrasla pošto su joj roditelji umrli. Kuvanje s njom u kuhinji bilo je utešno i intimno i ona se sećala kako je odrastala misleći da će jednog dana i sama živeti u ovakvoj kući. Izbledela drvenarija, limeni krov po kom je odzvanjalo dobovanje kiše, zbog čega je čovek imao utisak da kiša pada samo tu, od svih mesta na svetu; starinski prozori sa okvirima koji su toliko puta prefarbani da ih je bilo skoro nemoguće otvoriti. Ona i jeste živela u takvoj kući. Pa, bar približno, u svakom slučaju. Na prvi pogled se činilo da su njen i Dorisin dom slični – izgrađeni su u isto vreme – ali ona nikada nije bila u stanju da preslika tu aromu. Izležavanje u nedeljno poslepodne, miris posteljine sušene na suncu, blago ustajali zadah prastare stolice za ljuljanje u kojoj se njen deda godinama odmarao. Takvi mirisi su govorili o životu koji je tekao glatko i udobno, i kad god bi prošla kroz ulazna vrata, žive slike iz detinjstva bi je preplavile.

Naravno, oduvek je zamišljala da će do ovog vremena već imati sopstvenu porodicu, možda čak i decu, ali nije ispalo tako.