Lav Tolstoj

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Ako dobro ima uzrok, ono već nije dobro; ako ima posledicu – nagradu, takođe nije dobro. Prema tome, dobro je izvan lanca uzroka i posledica.

Ako imaš ljubavi, bićeš srećan, jer sreću čovek samo u sebi samom nalazi.

činili kao sramna izložba robe koja očekuje kupce.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Gromeko, kao i neki drugi manje ili više poznati publicisti i pisci tog vremena, s jednostranim moralizmom tvrdi da se sloboda čovekove volje svodi na to da li će postupati saglasno božjim zakonima i biti srećan, ili će od njih odstupiti i biti nesrećan.

Ovde se nužno nameće parabola iz Jevanđelja po Jovanu o Isusu i preljubnici koja je izvedena na kamenovanje, a Spasitelj farisejima i okupljenom narodu ne postavlja pitanje o njenoj krivici, već o pravu na sud onih koji su i sami grešili: „Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju“ (VIII, 7). I upravo sa takvog stanovišta treba pristupiti čitanju biblijskog citata na početku Ane Karenjine. Epigraf, dakle, ne najavljuje roman koji će pripovedati i propovedati o krivici i kazni, već delo u kojem se osporava pravo nesavršenom pojedincu da osuđuje tuđi greh

brak ne predstavlja ni životni ni romaneskni završetak, već stvara nove zaplete. Bračna zajednica ne podrazumeva sreću po sebi, kao u trivijalnoj književnosti, ali se toj sreći treba nadati, do nje treba doći sopstvenim delanjem, ponajviše pomoću tako nedostižne jevanđeoske ljubavi prema bližnjem.

Ima ljudi koji kad sretnu svoga srećnog suparnika, gotovi su da odmah previde sve što je na njemu dobro, da vide u njemu samo rđave osobine; a ima ljudi koji, naprotiv, najviše žele da kod tog srećnog suparnika nađu one osobine kojima ih je on pobedio i, s bolom u srcu, traže kod njega samo ono što je dobro.

„Ja o njoj znam samo dobro, i ona je prema meni uvek bila ljubazna i prijateljski raspoložena.“