Džejms Džojs

U lavirintu ćutljivog, lukavog, manikiranog boga
Džojs je ozloglašen: njegov roman Uliks spada u najhvaljenija, najrevolucionarnija i najvažnija dela dvadesetog veka; neobuhvatna je biblioteka njegovih tumačenja i komentara, a opet se visoko kotira na listi koju je neko duhovito nazvao „veliko nepročitano“. Mnoge ankete potvrđuju da se o čitanju Uliksa najviše laže – nevoljno se priznaje da tako veliko delo osoba koja do sebe drži nije pročitala. Tako je Džojs postao pisac koga samo ludaci nose na plažu, a opšte je uverenje da se većinom mazohisti i pretenciozni mašaju njegovih knjiga, mimo retkih kojima je književnost struka. Čak je i šačicu pokušaja da se Džojsova proza adaptira za film bolje zaboraviti, s izuzetkom testamentarnog remek-dela Džona Hjustona, po pripoveci „Mrtvi“ iz zbirke Dablinci. Katkad se može naići na mnenje da je za Džojsovu prozu, kao i za moderno

Pomislio je da ga srce boli, ako ono čoveka može da boli.

Pokušao je da zamisli koliko to mora da je velika misao; ali mogao je samo da misli o Bogu. Bog je ime Boga, baš kao što je njegovo ime Stiven.

Revnost bez razboritosti je kao lađa bez kormila.

Jednom je neka grupa generala upitala Napoleona koji je najsrećniji dan njegovog života. Mislili su da će on kazati da je to bio neki dan kada je dobio koju veliku bitku ili dan kada je proglašen carem. Ali on je rekao:

„Gospodo, najsrećniji dan moga života bio je dan kada sam prvi put primio svetu pričest.“

Bio je srećan i slobodan; ali on nikako neće biti ohol prema ocu Doulanu. Biće vrlo miran i poslušan: i zažele da može učiniti za njega nešto plemenito kako bi mu pokazao da nije ohol.

Katkad se u njemu skupljala neka groznica i gonila ga da sam uveče tumara po mirnoj ulici. Tišina vrtova i blage svetlosti po prozorima nežno su umirivale njegovo nemirno srce.

Video je kako ona uživa u svojoj taštini, svojoj lepoj haljini, i pojasu, i dugim crnim čarapama, i znao je da im je popuštao već hiljadu puta.

Dok je još ponavljao Confiteor i njegovi slušaoci se popustljivo smejali, i dok su scene tog gnusnog događaja i dalje jasno i brzo prolazile kroz njegovu svest, on se pitao zašto sada ne oseća mržnju prema onima koji su ga mučili. Nije zaboravio ni mrvicu njihovog kukavičluka i svireposti, ali sećanje na to nije izazivalo gnev u njemu. Stoga su mu se svi opisi vatrene ljubavi i mržnje koje je našao u knjigama činili nestvarno.

Onda u mraku i neprimećen od dvojice drugova, stavi vrhove prstiju jedne ruke na dlan druge, jedva je i dodirujući. Ali pritisak njenih prstiju bio je još nežniji i sigurniji: i odjednom mu kroz mozak i telo prolete, kao neki nevidljivi talas, sećanje na njihov dodir.