Ema Klajn

U tom smislu bilo je zastrašujuće živeti sam. Nema nikog da te obuzda u izlivanju sebe, u odavanju primitivnih nagona. Kao čaura stvorena oko tebe, sazdana od tvojih sopstvenih ogoljenih sklonosti i nikad uređena u obrazac stvarnog ljudskog života.

Sirote devojke. Svet ih tovi obećanjem ljubavi. Koliko im je silno potrebna, a koliko će je malo većina njih dobiti. Sladunjave pop pesmice, haljine u katalozima opisane rečima poput „suton“ i „Pariz“. A onda im se snovi nasilno oduzmu, ruka kida dugmad farmerki, niko ne gleda u muškarca koji urla na svoju devojku u autobusu.

Ako su im instinkti ikad išta govorili – slabo žiganje u utrobi, briga koja izjeda – postali su nečujni. Ako su ikad uopšte i radili.

znala sam da je već to što si žensko u svetu dovoljan hendikep za veru u sebe

Kao dete koje veruje da će majka koja bdi kraj kreveta oterati sva čudovišta. Dete koje ne može da dokuči da se možda i njegova majka plaši.

Bila sam gotovo žena, ali sam izgubila svog čoveka. Bila sam gotovo prepoznatljiva kao prijatelj. A onda nisam. Noći u kojima bih gasila lampu, pa se našla u ravnodušnom usamljenom mraku.

Želiš nešto i ništa tu ne možeš jer imaš samo svoj život, samo sebe da se sa sobom budiš i kako možeš sebi da kažeš da je to što želiš pogrešno?