Laguna

Primetio sam da retko ko ume da uživa u svakom svom danu, da ne čeka ništa, tačnije da živi sada i u ovom trenutku, ne bežeći pod okrilje prošlosti (koja je uvek bolja), ili u budućnost, koja će, navodno, ispraviti sve nepravde.

Pitao sam jednom francuskog pisca Begbedea ima li život smisla. „Nema nikakvog, ali to ne mogu reći šestogodišnjoj kćeri dok liže sladoled“, odgovorio je.

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија. За досаду није крива тишина него глава. У тишини постајемо свесни онога што је унутар наше главе, а ако нисмо у њој довољно често, наша глава постаје место пуно досаде.

– Lako je Turcima, Nemcima, Rusima, oni mogu sebi i građanske ratove da prirede. Ima ih, bre! A mi, Srbi, mi ne bismo smeli da se upustimo ni u šta veće od čarke na granici ili brze akcije spaljivanja sela sa druge strane. Taman se malo nakotimo, kad naiđe rat, a mi… skači u njega. Što veći i krvaviji, to bolje

„Um je mesto za sebe i u sebi može da pretvori pakao u raj, raj u pakao.“

– Džon Milton, pesnik.

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

Moć koju ima neka misao ogleda se u tome koliko verujemo u nju. Koliko verujemo da je istinita i smislena. Kad tako pratimo sopstveni tok misli, počinjemo da uviđamo šta one zapravo jesu i šta nisu. Misli nisu činjenice.

Preokupirani stil afektivnog vezivanja može da se ispolji kao potreba za stalnim uveravanjem da ste voljeni i da partner neće da vas ostavi. Osobe sklone preokupiranom stilu afektivnog vezivanja možda su odrasle u sredini gde se nisu osećale sigurno misleći da se njihovi staratelji neće vratiti, gde im ljubav nije stalno pružana ili gde staratelji nisu uvek reagovali na njihove potrebe i nisu uvek bili prisutni.

Preokupirani stil afektivnog vezivanja mogu da karakterišu sledeći obrasci ponašanja: udovoljavanje drugima, poteškoće pri izražavanju sopstvenih potreba ili izbegavanje suprotstavljanja ili sukoba, usmerenost na zadovoljavanje partnerovih potreba na štetu sopstvenih.

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

Oko nas se neprestano dešavaju stvari koje naša čula ne mogu da shvate. To znam zato što ja nemam jedno čulo i samo preko drugih znam da ono postoji. Ali zapravo ne znam kako je to – videti. Dok vama ostalima nema ko da kaže koja vam čula nedostaju.“