Robert Heris

Imao je običaj da se žali kako mu nedostaje „jedna velika osobina Engleza, a to je distanca – ne samo između ljudi već i distanca od svakog iskustva: verujem da je to tajna engleske veštine življenja“.

A ljudi će u njega poverovati, pomislio je Hartman, zato što ljudi veruju u ono što žele da veruju – to je bila Gebelsova velika mudrost.

On im je pružio izgovor da ne misle.

Usledilo je opšte meškoljenje i sređivanje papira – zvuk miroljubivih ljudi koji se nelagodno spremaju za rat

Hajde onda da otvoreno kažemo kakva je logika pozicije vojske. Oni nemaju moralnih zamerki Hitlerovom režimu; njihovo protivljenje zavisi isključivo od vojnih izgleda naše zemlje?“

„Da, naravno. Zar je to toliko čudno? To su vojnici a ne sveštenici.“

„Pa to je baš lepo za njih, siguran sam! Savest uopšte nije potrebna! Ali sigurno shvatate šta to znači za nas ostale?“ Pogledao ih je sve redom. „Što se vojske tiče, Hitler je bezbedan dokle god pobeđuje. Oni će se okrenuti protiv njega tek kad počne da gubi – a tada će biti prekasno.“

Saopštenje je sastavljeno da zvuči kao da je sve to bila Hitlerova ideja. A ljudi će u njega poverovati, pomislio je Hartman, zato što ljudi veruju u ono što žele da veruju – to je bila Gebelsova velika mudrost. Nije više bilo nikakve potrebe da se uznemiravaju neprijatnim istinama. On im je pružio izgovor da ne misle.

Priznaj, Hartmane, šta god da se desi – zar nema nečeg izuzetno prijatnog što posle tolikih godina nacionalnog poniženja, Britanci i Francuzi napokon igraju kako mi sviramo?“

„To je sasvim sigurno neverovatan uspeh.“ Ovaj je pijan, pomislio je Hartman: opijen snovima o osveti malog čoveka.

Po ranijem iskustvu, verovatno bi se samo ušunjala nazad dan ili dva kasnije, i ponudila neki alibi za koji su oboje znali da nikada ne bi izdržao poniženje provere.

sam bio s premijerom u Bad Godesbergu. Mislili smo da smo postigli sporazum, ali je onda Hitler iznenada došao sa novim nizom zahteva. To nije kao da imaš posla sa nekim normalnim šefom vlade. On je više kao neki varvarski poglavica iz germanskih legendi – Ermanarik, Teodorik – okružen svojim domaćim momcima. Oni skaču na noge kad on uđe i on ih zaledi pogledom, uspostavi svoj autoritet i onda sedaju za dugačku trpezu na zajedničku gozbu, da se smeju i hvale. Ko bi želeo da je u koži našeg premijera, da mora pregovarati sa takvim stvorenjem?“

Nije mu zamerao što ga je osramotio pred premijerom. To je, naravno, bio jalov gest, ali su oni zatočenici doba u kome su mogući samo jalovi gestovi.