Nele Karajlić

postoji išta preče od budućih pokolenja? Zar ona nisu najvažnija svetost naših života? Zar ta pokolenja nisu zaslužila naš dar? A ima li svetijeg dara od tebe samog? Ti im poklanjaš sebe, svoj život, da bi od tela tvog i tvoje žrtve oni napravili kamen temeljac za neki budući, pravedni svet. Ti si taj koji za to ne dobija ništa! Ništa neće poneti tvoje ime, ali u tom Ništa leži i sve tvoje spokojstvo.“

On nije umro, jer smrt za njega više ne postoji. Jedino za smrt nema vaskrsenja! Ona kad se desi, ne ponavlja se!

vinulo sunce. Jasno i vedro. Kao i uvek posle kišne noći.

Pred generalom Tolbuhinom stajala su, u stavu mirno, tri sovjetska vojnika.

Mislite da je to moja krivica? Slušajte dobro, nisam ja izgubio sina zato što ga nisam voleo, već zato što ste vi počeli rat! A počeli ste rat da biste ušli u naše živote, baš kao što ste vi, gospodine oberšturmbanfireru, hteli da uđete u život moje žene! Tako je i vaš narod želeo da uđe u drugi svet, vama dalek ali privlačan. Rat je način vaše komunikacije! Drugačije ne umete da se obraćate. A krijete se iza tobožnje civilizacije! Uzalud vam i Betoven i Gete, gospodine Švarcenbek, iza njih ostaše koncentracioni logori! Ali, za utehu vam je što i ovi drugi sa Zapada nimalo nisu drugačiji. Francuzi, Englezi, Amerikanci… svi ste vi isti! Cela vaša istorija je istorija ulazaka u tuđe živote! I sad vi meni, kome je jedno dete pogođeno vašom bombom mrtvo, a drugo bogalj, kažete da ja imam još vremena da ispravim svoju krivicu!“

Da se ne igramo žmurke, gospodine Jirgene, san svakog Germana je da vlada. To vam je smisao života! Ne trpite da postoji išta mimo vaše kontrole. Ni u Kini! Vaš vođa je genije! On je uspeo to i da ostvari, doduše nakratko, ali je uspeo. Ostale zapadne vođe, i u Engleskoj, i u Americi, pa i u Francuskoj, bore se protiv njega samo zato što mu zavide, jer je san zapadnog čoveka da bude ono što je vaš vođa uspeo da bude. Svejedno da li je fašista ili demokrata! Svejedno! Samo da je gospodar sveta. Konkistador, onaj koji širi kulturu i civilizaciju! Oružjem. Bombama. Logorima! To vi nazivate cenom napretka! Sva ova tragična komedija počela je tako što vi, na Zapadu, niste bili u stanju da se međusobno dogovorite ko će da vlada.“

Učili su nas da je život red, a u stvari život je igra!

Bumbar je bio u pravu. Ni meni ništa nije bilo jasno. Mi koji smo živeli punim plućima u toj predivnoj zemlji… nama je bilo nezamislivo da sve to tako lako može da se sruši. Ko je to želeo, ne znam. Možda je nas koji smo lepo živeli bilo manje. Možda smo bili sebični. Nismo primećivali kako oko nas ljudi u toj zemlji pate. Ali ja te ljude koji pate nisam video. Kao da je Jugoslavija bila tvorevina neke elite, pa se sada na nas ljute ovi kojih je bilo mnogo više. Sve mi je to prolazilo kroz glavu, ali ja u to nisam mogao da poverujem. Ali Bumbar nastavi.

Ćale je retko dolazio. Kao da ga je bila sramota što mu je sin u ludari. I kad bi došao, osvrtao bi se oko sebe iz straha da ga ne prepozna neko od komšija. Kao da je za bolest duše kriv bolesnik. Kao da je to neka stigma što ljudi imaju šizofrenije, anksioznosti, paranoje, ludila. Kad slomiš ruku, onda si heroj, kad zaradiš rak, onda si nesrećnik, a kad te spopadne šizofrenija, onda si sramota porodice. Izgledao je bolesniji od mene. Sedeo je pored mog kreveta i nije progovarao ni reči. Kao da sam mu ja bio kazna, kao da je ispaštao sve svoje i sve moje grehe u kontinuitetu. Bilo mi ga je žao. Bilo mi je žao što ga nikada nisam nasmejao. Bilo mi je žao što nikada nisam uspeo da ga obradujem, bilo mi ga je žao što sam mu ja sin, a ne neko lep, zgodan i uspešan. Hteo sam da ga poljubim, da ga zagrlim, ali sam bio vezan. Prva dva puta. Treći put kad je ćale došao, više nisam bio vezan, ali nisam hteo da ga zagrlim jer me iznervirao. Kenjao mi je kako sam glup. Isterao sam ga iz sobe. Više nije dolazio.

Na svaku vest koja bi obojila taj dan u crno, vikao je zlurado kako je on znao da će se to dogoditi, kako je on bio u pravu, kako bi krajnje vreme bilo da mu se počne verovati. Nije mi bilo jasno da li je on to govorio kevi i meni, spikeru, uredniku Dnevnika, generalu koji je davao izjavu ili političaru koji je tu izjavu demantovao. Njemu je nadolazeći jebeni rat bio samo znak da je oduvek bio u pravu i da smo svi mi što smo ga proglašavali paranoikom bili ludi.