Robert Džordan

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo.

Nemoj da se predaješ dok te ne pobede,

Njegove oči nisu je videle.

Izdajniče“, tiho reče Lijus Terin, tiho poput zvuka isukanog čelika. „Deset godina tvoj pogani gospodar kidao je svet. A sada ovo. Ja ću...“
„Deset godina! Ti, jadna budalo! Ovaj rat ne traje deset godina, već od početka vremena. Ti i ja borili smo se u hiljadama bitaka dok se Točak okretao, hiljadu puta po hiljadu, i borićemo se sve dok vreme ne umre i Senka ne pobedi!“

„O, Svetlosti nebesa, Svetlosti sveta, neka Obećani bude rođen na planini, prema proročanstvima, kao što bejaše u dobima prošlim i kao što će biti u dobima budućim. Neka Princ jutra peva zemlji da bi se sve zelenelo i raslo, i da bi se doline napunile jagnjadi. Neka nas ruka Gospodara zore zakloni od mraka i neka nas veliki mač pravde brani. Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena.“

Zaboravili ste ko ste bili, zaboravili ste šta ste bili, ali nadala sam se da je neki delić ostao, neko sećanje u krvi i kostima. Neki ostatak da vas očeliči za dugu noć koja dolazi.“

Južno odavde “, reče Moiraina, „protiče reka koju vi zovete Bela reka, ali daleko odavde na istok, ljudi je još uvek zovu njenim pravim imenom: Maneterendrel. Na Starom jeziku to znači Vode Planinskog doma – sjajne vode koje su nekada proticale kroz zemlju hrabrosti i lepote. Pre dve hiljade godina, Maneterendrel je tekla ispod zidova planinskog grada tako lepog, da su ogierski zidari dolazili da gledaju. Farme i sela pokrivale su ovaj predeo, i ono što vi danas nazivate Senovita šuma, i dalje. Ali svi ti ljudi zvali su se narod Planinskog doma, narod Maneterena.
Njihov kralj bio je Aemon al Kaar al Torin, Aemon sin Kaara sina Torinovog, a Eldrena aj Elan aj Karlan bila je njihova kraljica. Aemon beše čovek tako neustrašiv da je najveća pohvala za hrabrost koja se mogla dati, čak i među njegovim neprijateljima, bila da se kaže da neko ima Aemonovo srce, a Eldrena tako lepa da se priča kako je cveće cvetalo samo da bi je nasmešilo. Hrabrost i lepota, mudrost i ljubav, koje smrt nije mogla da porazi. Plačite, ako imate srca, zbog toga što su nestali, zbog gubitka čak i sećanja na njih. Plačite zbog gubitka njihove krvi.“

Ako igde ima blago, ima ispod tog brda. Ali ostrvljani ne žele da kopaju tu, a Morski narod ne zanima ništa sem plovidbe na njihovim brodovima i traganja za Koramurom, njihovim Izabranim.“
„Ja bih kopao“, reče Met. „Koliko je daleko taj... Tremalking?“ Šumarak je zaklonio sjajnu kulu, ali on je gledao kao da još uvek može da je vidi.
Kapetan Domon odmahnu glavom. „Ne, dečko, neje blago to koje te tera da vidiš svet. Ako pronađeš šaku punu zlata, ili dragulja nekog mrtvog kralja – dobro. Ali čudesa su ta koja te vuku do sledećeg obzorja.

Kidač lišća namerava da oslepi Zenicu sveta, Zalutali. Namerava da ubije Veliku zmiju. Upozori Narod, Zalutali. Slepnik dolazi. Kaži im da budu spremni za Onoga koji dolazi sa zorom. Kaži im

Ja sada i ovo Proričem. Bol i podele dolaze čitavom svetu, a ovaj čovek stoji u srcu svega toga. Pokoravam se kraljici“, prošaputa, „i govorim jasno.“