Saša Novaković

Kad su stigle u malu prodavnicu u gradu, Roja je ušla, zažmurila i udahnula poznatu mešavinu mirisa. Onda je otvorila oči. Htela je da proguta u jednom zalogaju celu radnju. Htela je da sve s polica natrpa u suknju i pobegne, da odnese sve do poslednje tegle sa začinima koji su joj toliko nedostajali. Deo njenog bića vratio se kući.

Prošlost je uvek tu, vreba iz ćoškova, namiguje ti kad pomisliš da si je ostavio iza sebe i otišao dalje, drži se iznutra za tvoje srce.

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

„Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

Iščekivanje, svest da će nešto novo i bolje doći, da će biti njegova u slobodnom, demokratskom Iranu – sve je to bilo njihovo. Imali su budućnost i sudbinu u zemlji na samom pragu hrabrog početka. Volela ga je snagom praska. Bilo je nemoguće zamisliti budućnost u kojoj ne bi čula njegov glas svakog dana.

Zašto mu se srce ne oprašta od nje? Zašto isti ljudi ostaju u našoj duši, zaglavljeni u našem grlu, utisnuti u naš um?

Rojina majka uvek je govorila da nam je sudbina zapisana na čelu od rođenja. Ne može se videti, ne može se pročitati, ali je tu, napisana nevidljivim mastilom, i život prati tu sudbinu. Bez obzira na sve drugo.

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

Pogledaj ljubav

Kako umrsi

One koji se zaljube

Pogledaj duh

Kako se spaja sa zemljom

Dajući joj nov život

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.