Ja Džasi

„One godine kad se rodio Džejms, svima u Zamku su pričali kako je trgovina robljem ukinuta i kako više nećemo moći da prodajemo naše robove Americi, no da li je to sprečilo plemena da prodaju? Da li su Britanci zbog toga otišli? Zar ne vidiš ovaj rat koji upravo vode Ašantijci i Britanci, i koji će potrajati mnogo duže nego što ćemo poživeti i ti i ja, pa čak i Džejms? Ovde je u igri nešto mnogo veće od pukog ropstva, brate moj. Posredi je pitanje ko će posedovati ovu zemlju, narod, moć. Ne možeš zariti nož u kozu pa potom reći: e sad ću izvući nož polako, da sve protekne lako i čisto i da ne bude nereda. Krvi će uvek biti.“

Ta žena nikako nije mogla znati kakvi su planovi Ašantijaca. Njihova vojska bila je najmoćnija u čitavoj Africi. Kada su belci, pričalo se, prvi put naišli na ašantijske ratnike s golim grudima i landaravim povezima, smejali su se i govorili: „Zar ovo nije odeća kakvu bi nosile žene?“ Ponosili su se svojim puškama i svojim uniformama: mundirima i čakširama na dugmeta. A onda su Ašantijci krenuli da ih kose na stotine, da vade njihovim predvodnicima srca i jedu ih da ojačaju snagu. Posle toga, dok su se belci povlačili ispred tih ljudi koje su svojevremeno potcenili, mogao se videti ne jedan britanski vojnik upišan u te nekada hvaljene čakšire.

Verujemo onome ko ima moć. On je taj kome će zapasti da napiše priču. Dakle, kad budete izučavali istoriju, uvek se morate zapitati: čiju priču sam propustio? Čiji je glas potisnut da bi se ovaj drugi glas mogao čuti? Čim to dokonate, morate naći i tu drugu priču. Tad ćete početi da stičete jasniju, iako još nesavršenu sliku.“