Jan Martel

To malo prebivalište na točkovima, s delićima dnevne sobe, toaletom i kaminom, jeste bedno priznanje da je ljudski život samo ovo: pokušaj da se čovek oseti kao kod kuće dok juri u zaborav.

Dan je mek kao milovanje.

Kada naiđe na neki izrazito uvećani limfni čvor ili na tkivo koje je neprirodno izbrazdano, on zna da je za petama smrti. Mada, kako je to neobično: smrt često stiže prerušena u život, kao hrpa bujnih, abnormalnih ćelija – ili, poput ubice, ostavlja neki trag, materijalni dokaz, zakrečenje u nekoj arteriji usled skleroze, pre nego što pobegne s mesta zločina. On uvek nailazi na ručni rad smrti baš kada je sama smrt zašla za ugao, a porub joj nestaje uz jedva čujan zvižduk.

Marija vatreno veruje u usmenu reč. Za nju je pisanje pravljenje podloge za supu a čitanje srkutanje supe – samo je usmena reč pravo pečeno pile.

Postalo mu je jasno da je njegov zadatak da sluša nju i odgovara prikladno, a ne da je živcira usmenim neozbiljnostima. Ona je bila plodna zemlja, sunce i kiša; on je bio samo zemljoradnik koji seje. Bio je važan ali sporedan glumac. I nije imao ništa protiv. Voleo ju je tada i voli je sada. Ona mu je sve. Još je plodna zemlja, sunce i kiša, a njemu je još drago da bude zemljoradnik koji sadi.

„Parabola je alegorija u vidu jednostavne priče. Ona je kofer koji moramo otvoriti i raspakovati kako bismo videli njegov sadržaj. A jedini ključ koji otključava te kofere, koji ih širom otvara, jeste alegorija.

Jadničak u njenom prisustvu uvek liči na koku u kokošinjcu koja nije snela dovoljno jaja.

Žalosna činjenica je da, uprkos onome što lekari govore, nema prirodne smrti. Svaku smrt neko smatra ubistvom, nepravednim uzimanjem voljenog bića. A čak i najveći srećnici među nama susrešće se u životu makar s jednim ubistvom: svojim sopstvenim. Takva nam je sudbina. Svi živimo krimić u kome smo žrtva mi.

Odgovor na smrt je vera.

Takva je priroda žalosti: ona je stvor sa mnogo ruku ali malo nogu, pa se tetura unaokolo, tražeći potporu.