Slobodan Vladušić

Рат има ту магичну моћ да људском умирању да неки смисао. У неком замишљеном хиљадугодишњем царству мира и благостања људи ће умирати сами-самцијати, у некој соби, далеко од других људи. Умираће исто онако као што умире голуб који, пред смрт, ставља главу под крило: као да не жели да види своју смрт. Као да се своје смрти стиди.

Размишљао сам о томе како код људи постоји потреба да све што је чудно и необично објасне као нешто обично. Нема никаквог разумног, логичног објашњена за појаву те мрље на фотографији младог поручника, након чега га је метак погодио управо тамо где се налазила мрља. Ако је тако, онда је извесно да су границе нашег света, овог који називамо стварност, сасвим неизвесне. А ми ипак верујемо у ту стварност и све што не можемо да објаснимо претварамо у нешто што можемо. И онда у то лажно објашњене верујемо. Верујемо у свемоћ разума јер разум не може да нам докаже да је свемоћан.

За потомке ће рат бити само место где се улудо гинуло. Сви ћемо бити жртве. А хероји међу нама, будале и лудаци.

Ходамо као лутајући сандуци који траже своје раке. Али

Са ствари и предмета сећање на рат ће се спрати, једноставно, као прљавштина. Ништа од нас неће остати.

Али они најбољи, помислио сам, они никада не испливају на површину. Они нестају у дубинама, где се њихова тела мешају са тамом. До тих дубина не допиру ни светлост сунца, ни сјај месеца, ни поглед живих људских очију.

Једина светлост која допире до тих дубина јесте она која заостане у очима потонулих. Друге светлости, тамо доле, нема.

живот је пун раскрсница које не препознајемо. Скрећемо лево или десно, идемо право: знамо шта смо изабрали, али никада шта смо пропустили.

Мислим: сваки човек, без разлике, носи у себи једну такву планину. Већина, међутим, цео живот проведе у њеном подножју, окренутих леђа, док невидљива сенка планине тихо пада на све што кажу, учине или помисле. То је сенка старости. Под том сенком бројни проведу живот: рађају се као старци, живе као старци, умиру као старци. Ретки се окрену према планини и почну да се пењу, камен по камен, стену по стену, до њеног врха. А када се једном тамо попну, већина њих не издржи а да не погледа доле, ка оним несретним тачкама у подножју планине, које су сада ситне и мале, као да то више нису људи.

Тек се понеко, од оних ретких са врха планине, на крају само усправи да би посматрао, под ведрим небом, у тишини, остале врхове. Осећа колико је тамо високо поглед бистар и колико далеко сеже. А речи се – ако се горе нешто и каже – одмах стврдну као да су од камена. И тако постају део планине.