Vilijam Stajron

U Univerzitetskom boravišnom klubu u sumrak u maju, dok sam gledao najveću bubašvabu koju sam u životu video kako besciljno ide po mojoj zbirci Celokupne poezije i proze Džona Dona, naprasno sam se susreo s licem usamljenosti, i zaključio kako je zaista posredi lice nemilosrdno i ružno.

Na svu sreću, bio sam u godinama kada je čitanje i dalje strast i otud, ako se izuzme srećan brak, najbolje moguće stanje za odbranu od krajnje usamljenosti.

Čudno je, Stingo, znaš, da sam opet naučila da plačem, i mislim kako to možda znači da sam ponovo ljudsko biće.