Ljiljana Volić

Vazduh odmah posle kiše. Prvo i poslednje parče čokolade, koje uvek najviše prija. Miris frezija. ’Low’, album Dejvida Bouija. Kobasica sa karijem posle duge noći. Duga noć. Zujanje debelog bumbara. Sve što sunce čini, bez obzira na to da li se uspinje ili silazi ili jednostavno samo sija. Plavo nebo. Sivo nebo. Crno nebo. Bilo kakvo nebo. Način na koji moja majka prevrne očima kada ide u posetu a sudovi nisu oprani. Stara holivudska ljuljaška u bašti mojih babe i dede, kako škripi i to zvuči kao da peva čudnu pesmu kada se na njoj ljuljaš napred i nazad. Te glupe štipaljke za stolnjake koje izgledaju kao jagode ili limun. Letnji vetar na licu i u kosi. More, njegov huk, fini beli pesak između nožnih prstiju...

„Volim te“, šapće on i otkotrlja svoje lepljivo telo sa mog.

„I ja tebe volim“, kažem tiho i skupim se kao umiruća srna.

On je imao pravo.

„Ti nemaš nikog više, samo još nas. Biće ti bolje ako to shvatiš.“

Tuga nije nikakav lep osećaj. Predstavljam je sebi kao malu životinju sa mnogo špicastih zubića koju svako ima u svom telu. Većinom one spavaju, ali ponekad se probude i gladne su. Tačno može da se oseti kako u srcu počinju da grizu. To ne boli tako jako, dakle ne toliko da bi čovek morao da viče, ali od toga postane malo slabiji i hteo bi da se odmori.

„Ali istina je: bezukusna haljina čini ženu bezukusnom.“

ona je rekla da se to zove „posttraumatski stresni poremećaj“. To može da se dobije kada čovek doživi nešto loše, objasnila mi je. Kao nevidljiva rana koja loše zarasta.

Zašto bi se ona ušunjavala u moj stan?, pitaju logika i razum. Postoji razlog, viče panika.

Mi smo već pričali o tome kako se oseća strah, Džonatan i ja. „Strah je kao šamar“, predložio je Džonatan.
„Koji iznenada dođe“, dopunila sam ga.
I imali smo pravo. Strah je upravo to. I upravo tako možeš ga prepoznati na licu. Oči velike od iznenađenja, a obrazi u trenu crveni, kao pogođeni nevidljivom čvrstom šakom.

Ljubav je tako slična sreći. Osećaj topline i da je dozvoljeno da se smeješ, jednostavno tako, iako niko nije ispričao vic.

Tuga nije nikakav lep osećaj. Predstavljam je sebi kao malu životinju sa mnogo špicastih zubića koju svako ima u svom telu. Većinom one spavaju, ali ponekad se probude i gladne su. Tačno može da se oseti kako u srcu počinju da grizu. To ne boli tako jako, dakle ne toliko da bi čovek morao da viče, ali od toga postane malo slabiji i hteo bi da se odmori.

Sada je jedan kasnooktobarski dan kao iz slikovnice. Vazduh je mlak. Drveće koje pred zimu još jednom ulaže sve sile u život i pokazuje svoje najlepše šareno odelo od lišća. Svetlost je zlatkasta. Kaže Karin. Perfektno popodne za šetnju, dodaje, nespremna da odustane.