Silvija Plat

Bilo mi je jasno da je Marko ženomrzac, jer kraj svih onih manekenki i televizijskih zvezdica u sobi, nije obraćao pažnju ni na koga, osim na mene. Ne iz ljubaznosti ili čak radoznalosti, već zato što se podesilo da sam mu podeljena, kao karta iz špila istovetnih karata.

Htela sam da joj kažem kako bi bilo sjajno da nešto nije u redu sa mojim telom, više bih volela da ma šta ne bude u redu sa mojim telom no da nešto ne bude u redu sa mojom glavom, ali je ta misao izgledala tako zamršena i zamorna da nisam ništa rekla.

Dorin nije izustila ni reč, samo se igrala plutanim podmetačem za čaše i na kraju je pripalila cigaretu, međutim, čoveku to, izgleda, nije smetalo. Neprestano je piljio u nju, kao što svet pilji u velikog belog papagaja u zoološkom vrtu, čekajući da progovori kao čovek.

Stakleno zvono je roman o borbi za sopstvenu dušu, za duševno zdravlje i za duševni mir, koliko i za etičku ravnotežu: depresivna i agresivna junakinja menja fokus i raspoloženja, pristaje na konflikte, laži i zlostavljanje nesvesna da pogrešno usmerava energiju, da traži krivce gde ih nema a sreću gde je ne može biti.

Sama metafora staklenog zvona ukazuje na gušenje, sapetost, zatvor u kom nema vazduha, mesto u kome nema izbora ni alternative, samo čekanje na laganu smrt

o nije imalo nikakve veze sa mnom, ali nisam mogla da se ne pitam kako je kad te duž živaca živog spaljuju.

Fatamorganski sive na dnu svojih granitnih kanjona, vrele ulice su treperile na suncu, krovovi automobila su cvrčali i bleskali, a suva, pepeljava prašina duvala mi je u oči i niz grlo.

Trebalo je da budem predmet zavisti hiljada drugih studentkinja nalik meni širom Amerike, koje ništa nisu toliko želele koliko da trčkaraju u istim ovakvim lakovanim cipelama broj četrdeset jedan, koje sam za vreme jedne pauze za ručak kupila kod Blumingdejla, zajedno sa odgovarajućim pojasom od crne lakovane kože i tašnom od crne lakovane kože. A kad moja slika izađe u časopisu u kojem radi nas dvanaest – pijem martini u oskudnom prsluku od imitacije srebrnog lamea nasađenom na veliki, debeo oblak belog tila, na nekom Zvezdanom krovu, u društvu nekolicine anonimnih mladića sa tipično američkom strukturom kostiju, iznajmljenih ili pozajmljenih za tu priliku – svi će pomisliti da se sigurno ludo provodim.

Volela sam da posmatram druge ljude u kritičnim situacijama. Kad bi se dogodila automobilska nesreća ili ulična tuča, ili kad bi iskrsnula beba u laboratorijskoj tegli da je pogledam, zastala bih i gledala netremice da nikad ne zaboravim.

Na taj način sam nepobitno saznala puno stvari koje inače ne bih, a čak i kad bi me iznenadile, ili kad bi mi se od njih smučilo, nikad nisam prestajala da gledam, već sam se pretvarala kako znam da su stvari uvek takve.

Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi.“