Džejms Suzman

Najbliže univerzalnoj definiciji „rada“ – onoj u vezi kojom bi se složili lovci-sakupljači, trgovci izvedenim hartijama od vrednosti, mali poljoprivrednici koji teškim radom izdržavaju porodice i svi ostali – jeste da je rad svesno ulaganje energije ili truda u neki zadatak da bi se ostvario određeni cilj.

Odreći se ideje da ekonomski problem večito proganja čovečanstvo ne znači samo proširiti definiciju rada na ono što ne obuhvata jedino posao koji radimo da bismo se izdržavali. Znači na novi način sagledati naš dubok i intenzivan istorijski odnos sa radom, od samih početaka života do naše užurbane sadašnjosti. Ujedno znači postaviti mnoga pitanja. Zašto sada radu pridajemo toliko veliki značaj, mnogo veći nego što su mu pridavali naši preci, lovci-sakupljači? Zašto smo, u eri obilja kakvog nikad pre nije bilo, i dalje toliko mnogo preokupirani retkošću resursa?

Da bismo odgovorili na ta pitanja, moramo da iskoračimo iz granica tradicionalne ekonomije i upustimo se u svet fizike, evolucione biologije i zoologije. No možda je najvažnije što odgovori iziskuju uvođenje perspektive socijalne antropologije.

U mapiranju istorije našeg odnosa prema radu, najočiglednije je krenuti dvema stazama koje se presecaju.

Krećući se prvom stazom, otkrivamo priču o našem odnosu prema energiji. U svom najfundamentalnijem obliku, rad je uvek razmena energije, a sposobnost za rad jeste ono po čemu se živa bića razlikuju od mrtve, nežive materije. Jer samo živa bića aktivno traže i koriste energiju iz sasvim konkretnih razloga – da bi živela, razvijala se i razmnožavala.