Srđan Valjarević

To je bilo njihovo brdo, ali nikada nisu bili na njemu.

Ostao sam još malo pored tog drveta, uvek je teško kad se razboliš i kad si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvo pored tog drveta, zbog društva. Onda je mala senica sletela na granu, pa sam mogao da odem.

Ljudi su tada neprekidno napuštali zemlju. Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju.

bogat, pomislio sam, imati jahtu, kuću na ovom jezeru, kupovati sve ove kapute, košulje, jakne, cipele i džempere od nekoliko stotina ili hiljada dolara. Ali nije loše ni kad nisi bogat, i kad nemaš ništa od toga, jer sve to i nema neke velike veze sa samim životom.

Zato nešto i mora stalno da se menja. Reč radost postoji samo u promenama.

Čovek nije sklon promenama. Zato nešto i mora stalno da se menja. Reč radost postoji samo u promenama.

Gledao sam Alpe, ali sada sam im i bio blizu. To su još jedina neiskvarena mesta, nikakve koristi od njih i ljudi nisu znali kako da ih zloupotrebe. Ni ja tu nisam mogao da budem loš.

Kao da nikada i nigde pre toga, u svom životu, nisam ni bio. Vredelo je popeti se. Kao da nikada pre toga ništa nisam ni učinio, ni dobro, ni loše. Bio je to čist umor, i čisti spokoj.

Nije mi se silazilo do Belađa. Mislio sam na Aldu, ali ona je radila uveče, i Spiritual bar je bio zatvoren, tek je prošlo dva popodne, i Augusto je sada odmarao. Nije mi trebalo vino, mislio sam ipak samo na Aldu. Ali da ne bih mnogo mislio na nju, trebalo mi je ipak vino. Ili već nešto.

To je ipak bio dobar posao, koji mu je bio potreban. I to je taj, jedan, zauvek, večiti besmisao, koji te prati u stopu, gde god da se okreneš, gde god da odeš.