Barbara Kingsolver

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

„Stalno to ponavljaš, mama. Ponekad možeš i sve da radiš kako treba a da za to ne dobiješ ništa! Da li ti je to ikada palo na pamet?“

„Bez zaklona, stojimo na svetlosti dana.“

„Da stoje na bistroj svetlosti dana, rekoste jednom. Bez zaklona.“

„Zasluživati, dobijati i želeti jesu tri različite stvari, moro. Obično nepovezane.“

To pitanje razmatrao je nadugačko. „Nije neminovno“, konačno reče. „Da je tako, ljudi se nikada ne bi venčavali. Ali venčavamo se. Biramo da budemo monogamni. Možda želeti manje nego sve u prevodu znači davati prednost kvalitetu nad kvantitetom.“

„Ne moraš da pričaš o tome. Ali kada ne pričaš, samo i dalje boli.“

„Katkada boli i kada pričaš.“

„Da. Katkada i kada pričaš.

„Ali sada sam srećna. Sa Horheom. Zato ne znam zašto sam tako tužna.“

„Možda zato što to još nije zaraslo. Pokušavaš da zaboraviš nešto što tvoje srce još hoće da pamti.“

„Prošlost je prošlost.“

Kada digneš čašu, to je kao da nazdravljaš svim onim ljudima koji su dotada pili iz nje. Svim onim srećnim godišnjicama na jednom prelepom mestu, i svim budućim. To me je jako usrećilo, mama. Te noći bio je red na nas. Dobili smo priliku da budemo u riznici vremena.“